sreda, 27.05.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 05.01.2020. u 18:00 Radoš Bajić
POGLEDI

Radašinov koridor

Ima li Radašin pravo na dešperatnost? Verujem da više nema. Epski karakter i važnost auto-puta koji je ovih dana počeo da se gradi u pitomini najopevanije srpske reke – podstrekava neskrivenu radost u mom srcu

Ako vozim auto-putem do Pojata oko sto dvadeset kilometara na čas, i koliko može kroz načičkana naselja uz regionalni put od Ćićevca do Kruševca, pa između četrdeset i šezdeset kroz sela Jasika, Kukljin, Bela Voda, Konjuh, Velika Drenova – iz Beograda do mog zavičaja i rodnog sela Medveđa kod Trstenika stižem za tri sata.

Bez ikakvih nedoumica, pre nekoliko dana saznao sam da će mi u godinama koje dolaze biti potrebno duplo manje… Za toliko će mi zavičaj postati bliži. Počeli su radovi na Moravskom koridoru.

U poslednjoj deceniji, uvek kada sam se na ovom mestu poveravao čitaocima i doticao bolne teme propasti srpskog sela – dobijao sam packe i zajedljive komentare… „Neka Radoš krene od sebe… Neka se on vrati u selo, pa ćemo i mi…” Drinu da ispravim ne mogu, niti svima, kao leptir, da sletim na rame, pa da im na uvo odgovorim – ja iz svog sela nikada nisam ni otišao. U mojoj rodnoj kući vatra se nije gasila… Prošlo je pola veka od kako sam vižljast kao talka, pun snova i širom otvorenih očiju krenuo u svet… Od tada pa do danas – teško da prođe nedelja i nešto jače, a da makar ne prespavam u kući u kojoj sam rođen… Da ne obiđem grob pokojne majke, da ne popijem kafu sa starim ocem koji će za Božić rastrošiti desetu banku… Da ne srknem prvenac pored „vesele mašine” u komšiluku, da svakom detetu koje sretnem na raskrsnici ne dam po čokoladu. Da komšijama, seljanima, rođacima i svima koji mi sa svojom mukom dođu na kapiju – ne budem na usluzi. Od lečenja na klinikama u glavnom gradu, preko mesta u studentskom domu za decu ili zapošljavanja na nekom konkursu na kome se pre nego što je i raspisan zna ko će biti primljen, pa do neke pare koju, i kad nemam, moram da pozajmim. Dok se ne obere paprika, dok se ne naplati grožđe ili dok onaj što po selu svako bogovetno jutro prazni manjerke s mlekom u „tamić” cisternu ne donese pare. Bog mi je svedok da se taj zajam najčešće pretvori u moj alal. Oni nemaju da vrate – a ja ne pominjem.

„Sve odlazi, sve prolazi – samo je Morava večna.„ To su reči koje je u hladu visokih topola u svojoj avliji u Petlovcu, tik uz žubor reke na kojoj je naučio da živi i da pliva, svojoj ženi Radojki izgovorio Radašin… Onaj iz one serije… Seljak, mučenik, borac i težak, baštinik prezimena i čuvar kućevne tapije.

Naslednik krsnog imena i čuvarkuća prvog ivera s badnjaka kojeg krije pod ikonu kućnog sveca za zdravlje svoje čeljadi. Zagledan u žuljevite ruke i maglovitu budućnost svojih unuka, gorak kao pelin, izvaran i skrajnut, zaturen u zapećak evropske civilizacije koja ga kao trnoviti naboj u tabanu odstranjuje i eliminiše. Koja ga neće i na njega ne računa…

Deca su otišla. Dok im kuće u kojima su rođeni zvrje prazne „da u njima loptu možeš da teraš”, oni su podstanari u trideset kvadrata solitera u gradskoj periferiji. U kojoj im niko ne poželi ni dobro jutro ni dobar dan. Dok sedi na panjevima koje je Morava odnekud donela, dok puši cigaru duvana koju mu je Radojka sakrila, pa nenadano iznela na šustikli sa šoljicom kafe, u lamentu nad sopstvenim životom, Radašin kaže: „Ovo je ovako dok smo ti i ja ovde Radojka. A kad nas više ne bude bilo, avrik i bagrem će da izbije uz odžak, omaije će da popadaju, a vrane i gavrani će da legu jaja po tavanima…” Da li će zbilja da bude tako? Šta učiniti da se tako nešto ne desi?

Jer nažalost, u preko pet stotina sela u Srbiji poslednjih decenija je upravo ovako. Stihijski i bez ikakvog plana, Beograd i ostali veliki srpski gradovi usisavaju sve i svakoga ko u potrazi za lagodnijim životom odluči da zatarabi roditeljsku kuću. Ko ostavi livade, njive i zabrane i dođe da u nekoj hladnjači pakuje turšiju, da bude vozač u gradskom saobraćaju, ako mu se posreći, ili da za bednu platu kao portir noćobdija blene u ekran video-nadzora… U tužnom i tragičnom mimohodu nestanka srpskog sela – Srbija se temeljno i sistematski prazni. Gase se porodice i razgrađuju familije. Čak i da hoću, ne mogu da se setim nikoga ko je napustio rodnu kuću, a da mu je srce ostalo na mestu. Ostavljeni zavičaj žulja, peče, boli i tišti…

Hoće li u plodnu moravsku dolinu u kojoj i izdubljeno dugme niče moravski koridor vratiti život? Bolji život? Hoće li na potesu od Čićevca do Čačka prestati bežanija sa srpskog sela? Ima li Radašin pravo na dešperatnost? Verujem da više nema. Epski karakter i fundamentalni značaj auto-puta koji je ovih dana počeo da se gradi u pitomini najopevanije srpske reke podstrekava neskrivenu radost u mom srcu. Toliko veliku da mi dođe da zapevam: „Oj Moravo, moje selo ravno…”

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari9
6f659
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Бориша Радић
Не желећи да полемишем са читаоцима који негативно оцењују Бајићеву лирску опсервацију судбине његовог и мог завичаја, која је и судбина читаве Србије, или бар српског села, дужан сам да кажем да знам колико је Радош забринут због демографског стања у нас и колико због тога тугује. Таленат га је одвео у Београд и тамо задржао, а духовно је стално, физички кад може, у својој Медвеђи и „поред реке што извире у шумама сунчевог заласка и месечевог уштапа...“ Христос се роди! Срећан Божић! к
Живојин Рилаковић
Као језички чистунац, морам земљаку Радошу да ставим примедбу: Не може нешто да буде "дупло мање", него упола мање. Путовање од сат и по је упола мање од три сата.
Вукица
Р. Бајић остаје доследан самом себи-самохвалисањем прелази све границе пристојности. а додворавањем онима на власти их у потпуности брише! Баш дегутантно... ((Додуше, ово му дође као већ проверен рецепт да се дође до средстава за још неку "Бабу...", на "радост" Србије, која нестаје.)
Hvali more drž se kraja
Radoš u kontinuitetu kukumavči nad sudbinom sela, od serija do novinskih tekstova, pa ispada da uopšte ne shvata savremene trendove u razvijenom svetu, ili samo nastoji da sebi obezbedi prostor za biznis. Umesto kukumakanja neka se vrati u svoje selo i neka tu organizuje život i razvija posao za sebe i svoje seljane, a ne da ovako iz udobnog urbanog okruženja, ograđenog visokim zidovima, kuka i podstiče druge da urade ono što ni sam neće. Umresto ličnog primera, Radoš će rađe da zapeva Moravi!
Marko
Dok god država nešto ne uradi na tome da se ohrabre ljudi kroz podsticaje da žive na selu i da vide u tome prednost nego da se preseljavaju u veće gradove teško da će taj trend da se zaustavi. Država je planski i stihijski od 1945 i nadalje radila na tome da se ljudi iz manjih sredina čak i pod prisilom sele u velike gradove što je suludo. Neko mora da osmisli suprotno, da se radi decentralizacija države, da se ljudi ohrabre da imaju imanja, proizvode hranu i stoku a ne da se sve uvozi.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja