ponedeljak, 24.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:18
INTERVJU: MIRJANA KARANOVIĆ, glumica

Volela bih da navijamo jedni za druge

Ponosna sam na Danu Budisavljević, ona vraća veru da postoje ljudi koji se ne obaziru na neke tendencije u društvu i imaju hrabrosti da idu za svojim emocijama. Potrebno je da to prepoznamo, da ohrabrimo takve ljude da stvaraju uprkos političkim, društvenim glasovima koji su veoma agresivni i ubijaju dušu, optimizam i ljudsku humanost
Autor: Borka Golubović-Trebješaninpetak, 03.01.2020. u 20:00
(Фото Небојша Бабић)

Zasluženo i pošteno: najčešći je komentar na vest da je dramskoj umetnici Mirjani Karanović pripala nagrada „Dobričin prsten”, ugledno priznanje Udruženja dramskih umetnika Srbije za životno delo, za 2019. godinu. U lepezi scenskih junakinja kojima se nesebično davala tokom bogate karijere svoje mesto našle su, pored ostalih, Petrija, Mica, Živka, Dunja, Senija Sena Zolj, Fema, Zelenićka, Natalija, Jelena Katić, Mira Kušević...

Mirjani Karanović koja je ujedno 32. laureat ovog najvišeg glumačkog priznanja „Dobričin prsten” biće uručen krajem januara u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Gluma je vežbanje bez kraja. Esnafsko priznanje „Dobričin prsten” za životno delo jeste i potvrda trajanja. Ipak, ne čini li vam se da je u vašem slučaju došlo malo rano?

Ne razmišljam o tome šta znači životno priznanje, imam još puno toga da uradim, trudim se da ostanem u fizičkoj i mentalnoj kondiciji. Davno sam gledala Miru Stupicu u jednom intervjuu u kojem je pričala kako se zamorila da svako veče osvaja taj mračni prostor u kojem sedi neka publika i u kojem kada izađe na scenu mora iznova da osvaja pažnju tih ljudi, i kako oseća umor i ne može više. Bila sam tada mnogo mlađa i pomislila sam: „Bože, kako je moguće da se umori.” Sada sam toga i te kako svesna. U poslu kojim se bavim, i kad postigneš nešto, to moraš sutra uveče da ponoviš iz početka i sa istim intenzitetom, odgovornošću prema sebi, predstavi, partnerima, i pre svega publici koja dolazi. Bez obzira na sve nagrade, kritike, ti ne možeš da kažeš: „Evo to je to: izvolite poslužite se.” Još imam snage za to, ali nekako mi je mnogo bliži trenutak kada ću možda biti umorna.

Nagrade su, za vas, poput „vatrometa”. Zašto?

Počela sam da ih dobijam na početku karijere, kao i veliku pažnju javnosti, naslovne strane... I prijalo mi je, ali sam vrlo brzo shvatila vatromet tih nagrada, da će već sledećeg trena pažnja može biti usmereno na drugoga. Znači, imaš nagradu i to je divno, ali moraš da se vratiš u svakodnevni život. U duhovnom smislu nagrada prestaje da bude taj trenutak i postaje prošlost. One jesu lepe, osećaš se veličanstveno. Sledećeg jutra se probudiš, ideš na probu, a na naslovnim stranama vidiš nove ljude. I to je to. I sve je u redu, život ide dalje. Poneka kad malo potonem i izgubim samopouzdanje, pogledam tu policu i kažem sebi: biće sve u redu, napravićeš to kako treba. Ohrabre me malo te moje nagrade kada nisam sigurna da li će rezultat koji tražim u nekoj predstavi biti dobar.

Prvu nagradu, istina amatersku, dobili ste sa 15 godina, profesionalnu sa 22 za „Petrijin venac”. Šta je sve, u međuvremenu, ostalo iza vas? Kako ste stigli dovde?

Otkrila sam na vreme u čemu sam dobra. Prva nagrada mi je to rekla. Uvek sam želela da budem u nečemu dobra, da se nekako izdvojim. Sve što sam u detinjstvu pokušavala, nije mi išlo, a to da budem na sceni, da razmenjujem neke dijaloge, rečenice, pričinjavalo mi je veliko zadovoljstvo i kada sam dobila prvo priznanje pomislila sam: „Možda bih zaista mogla da se bavim glumom”. Posle dva neuspešna prijemna ispita na akademiji, uspela sam da postanem student glume. Nisam očekivala da ću tako rano dobiti priliku kao što je „Petrijin venac”. Imala sam sreću da se baš tada snima taj film, da me Goran Marković vidi na hodniku, preporuči Srđanu Karanoviću... Tako je sve krenulo. Hrabra i rizična odluka. Moji krupni planovi bili su užasni, krivila sam lice, ali svi ti probni snimci su u isto vreme bili veoma emotivni. Osetila sam odmah tragičnu sudbinu Petrije. Sećam se da je snimatelj Tomislav Pinter, tada govorio: „Pa dobro, ona možda nema iskustvo pred kamerama, ali to možemo da je naučimo, a ove druge možda imaju iskustvo, ali ne možemo da ih naučimo da budu tako emotivne”. Posle Petrije dugo nisam dobijala pravu šansu, mnogi su mislili da sam na nivou nekog talentovanog naturščika. Ipak, nisam posustajala.

U trenutku dok vas sa filmskog platna gledamo u „Dnevniku Diane Budisavljević” istrajavate na predstavi „Mamu mu j... ko je prvi počeo”?

Ništa lepše nije moglo u ovom trenutku da mi se desi nego da radim ovaj komad sa Unkovskim sa kojim sam uradila dve predstave pre toga „Pozorišne iluzije” i „Bure baruta”. Ovaj tekst Dejana Dukovskog obožavam, vežbala sam ga sa svojim studentima i bilo mi je žao što u Beogradu nije postavljen onako kako to zaslužuje. Radujem se zbog podele: Jasne, Mikija, Leke i predivnih mladih ljudi o kojima će se tek slušati.

Koje osećanje vas je nosilo dok ste radili film „Dnevnik Diane Budisavljević”?

S pričom o Diani sam se srela kada je moja studentkinja Jelena Puzić uradila predstavu „Pu spas za sve nas”. Gledala sam monodramu i sve vreme plakala. Kada mi se Dana Budisavljević javila i kazala da snima film, pomislila sam kako se sve to poklopilo. Moja uloga je jedna scena, nisam znala šta će i kako biti na kraju. Film sam gledala na premijeri u Zagrebu. Ponosna sam na Danu Budisavljević koja vraća veru da postoje ljudi koji se ne obaziru na neke tendencije u društvu, koji imaju hrabrosti da idu za svojom pričom, emocijama. Mislim da je svima nama potrebno da to prepoznamo, da ohrabrimo takve ljude da stvaraju uprkos političkim, društvenim glasovima koji su veoma agresivni i koji ubijaju dušu, optimizam i ljudsku humanost. I onda se pojavi ovakav film i pomisliš da ima ljudi koji ne pristaju na to, koji drugačije razmišljaju.

Deo javnosti zamera vam pojedine političke stavove. Kako odgovarate na te opaske?

Deo javnosti zamera i nekim drugim ljudima njihove političke stavove. Nikada ne možete da postignete da se svi slažu s vama, ali ono što je meni važno jeste da stojim uvek iza svog stava, čak i onda kad se ispostavi da taj izbor nije bio dobar. Govorim o nekim ljudima koji su me kasnije prilično razočarali, ali bože moj. Nikome se nisam zaklela, nikoga nisam izdala po tom pitanju, volim ovu zemlju, živim u njoj. Doprinosim ovim što radim boljitku našeg društva zato što je to najbolji deo mene. Jedna sam od mnogih koji žive u ovoj zemlji i trude se da nešto doprinesu. U tom smislu sam možda izloženija jer se za mene zna, pa je onda to što radim više podložno sudu javnosti, ali to sam ja.

Posle svih „bura” i „oluja” dobili smo novu klasu bogataša i nesreću raseljenih, masovni odlazak mladih u svet? Kakvo mi to vreme živimo?

Živimo zanimljivo vreme, uzbudljivo, uznemirujuće, koje ima svoj optimizam, ali i puno pesimizma. Trajemo u društvu koje, rekla bih još ne zna gde će: da li će još potonuti ili će se podići. Živimo u društvu u kojem se neprestano očekuju velike stvari, neke senzacionalne akcije u kojima će se nešto veliko promeniti za kratko vreme. To se neće dogoditi, velike promene su uglavnom povezane sa velikim žrtvama, to su ratovi i revolucije. Tada su mogući pučevi, a ono što se nama ovde dešava jeste dugotrajan mukotrpan period uspostavljanja „normalnosti”. Teško je gledati ljude koji nemaju šta da jedu, leče svoju decu, kada dobijate molbe da objavite apel na svom profilu da se pomogne nekom detetu. Volela bih da živimo u društvu u kojem se takve stvari neće događati. U kojem ljudi neće biti diskriminisani zbog svojih reči, opredeljenja.

Šta biste poželeli našim čitaocima u 2020. godini?

Pre svega želim zdravlje ljudima i njihovim porodicama. To je najvažnije. Volela bih bez obzira na teškoće, da navijamo jedni za druge. Da pružamo podršku jedni drugima. Mislim da je podrška potrebna i mladima i starima i onima koji su obeshrabreni, i onima koji imaju neki entuzijazam da prave velike stvari. Volela bih da bolje živimo, da bude malo više novca za kulturu.


Komentari3
e6d3c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Stevo
U duhu vrednosti za koje se zalaze g-dja Karanovic, samo da pitam kako je, kod jedne toliko vredne i Srbiji odane persone, "new age" popio mozak preko noci da su joj tradicionalno nenormalne stvari postale normalne?! Znaci, samo trazim objasnjenje...
Старац Фочо од стотину љета
И онда сви заједно за Америку.
Siniša Stojčić
Ova gospođa je primer žene beskompromisnog borca u životu, u politici, u glumi, režiji i svuda sa stavom koji ne morate voleti, ali morate poštovati. Proglašavana je najboljom evropskom glumicom. Dobričin prste je zaslužila odavno, ali naši palanački pozorišni klišei uokvireni političkim trivijalnim stavovima uspeli su samo da prolongiraju ono što njoj svakako pripada. Ova lepa i posvećena žena još će dugo vladati i ja joj želim sreću

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja