četvrtak, 29.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 04.01.2020. u 09:01 Ana Vuković - Daliborka Mučibabić
ZORAN – KIKI LESENDRIĆ, muzičar

Još verujem u Deda Mraza

Beogradske Nove godine su stvarno najlepše, nekako ovaj grad voli da dočeka ljude. – Sebi ću poželeti da ne budem lenja buba i da konačno završim album koji već dve godine pripremam, ako ne izađe u aprilu, neću više da snimam
(Фото Небојша Неговановић)

Cure, nećete rakiju?!, začudio se kada smo odbile žestoko piće, a zatim sebi u bradu promrmljao „Kakve su to novinarke koje ne piju rakiju”. Kao svaki pravi domaćin, Zoran – Kiki Lesendrić nazdravlja i poslužuje nam kafu u svom muzičkom studiju na Adi Ciganliji.

Tu, u zgradi Kajakaškog saveza Srbije, u društvu brojnih gitara i pojačala, psa i mačaka koje hrani, provodi dane i noći. Odatle je i poslednjeg decembarskog dana krenuo na plato ispred Doma Narodne skupštine gde je posle ponoći zabavljao Beograđane i goste glavnog grada. Nije to bila premijera ni za Kikija i „Pilote” ni za publiku, oni su stari znanci. Pet puta su zajedno dočekivali Novu godinu i Kikijev rođendan 2. januara.

– Beogradske Nove godine su stvarno najlepše, nekako ovaj grad voli da dočeka ljude. U okruženju su učili o tome od Beograda. Ljudi su ovde uvek voleli da izlaze na ulice, ja sam još sedamdesetih Nove godine čekao tako što sam igrao fudbal sa društvom u Požeškoj ulici. Niko nas nije zvao na žurke, mi smo sami sebi pravili dobru zabavu... Sam doček nije preterano bitan, ali te večeri se rađaju neke nove nade i očekivanja... Znamo da je sve to malo iluzija, ali ja još verujem u Deda Mraza – otkriva Kiki.

Zato ne iznenađuje to što voli praznični duh, ukrase na ulicama i bleštavilo na sve strane. Mnogi kritikuju što je grad prerano okićen, a on kaže da bi voleo da takav bude non-stop.

– Volim kad je Beograd kao neka kaćiperka. Ja sam dete cirkusa i uvek sam tamo išao. Kao da mi je Felini otac. Volim te lampione i neuobičajenu atmosferu. Dopada mi se kad je nešto pomalo drugačije i iščašeno. Nek bude bilo kakvo svetlo! – kaže Zoran.

Kada vatromet osvetli nebo nad Beogradom, Kiki će, najavio nam je uoči Nove godine, svima ispred Doma Narodne skupštine poželeti da se više druže sa ljudima, okruže onima koji su im dragi, da se ne razdvajaju, ne svađaju i ne dele. 

– Sebi ću zaželeti da ne budem lenja buba i da konačno završim album koji već dve godine pripremam. Prethodni je bio kompilacija starih pesama, a ovaj je autorski. Uspeo sam da iznedrim 17 pesama. Neke kolege su ih čule i dopadaju im se, misle da se pomalo razlikuju od onoga što sam do sada radio. Ranije sam sarađivao sa Balaševićem, Bajagom, Đuletom... ali ovog puta sam kao kaktus u pustinji sam. Ako album ne izađe u aprilu, neću više da snimam – kroz osmeh obećava Lesendrić.

Rođeni je Zvezdarac, ali od pete godine stanuje na Banovom brdu. Živeo je desetak godina u Atini i Kejptaunu, nastupao širom sveta, i uvek se vraćao svojoj Čukarici i Adi Ciganliji. Za njega je, kaže, Beograd broj jedan.

– Svaka ulica u kojoj sam odrastao je moja ulica i volim svaki kutak grada... Milijardu je tih ćoškova koji te podsećaju na nešto. Baš na jednoj od zgrada pored „Politike” nekada smo, kada još nisu postojali plakati i niko nije čuo za nas, napisali grafit „Piloti” koji je godinama posle stajao. Moja ulica, Nikolaja Gogolja, bila je posebna, ulica oraha, sa dvadesetak i više stabala. Sad je malo drugačije, uništili su je nekim glupim zgradama. U Požeškoj sam imao lepo detinjstvo, gde je bilo puno dece mog uzrasta. Stariji te leše, ti lešiš mlađe, pa tako i naučiš kako se poštuje taj „lanac ishrane”. Mi smo odrasli na ulici, ali nismo bili uličari – priseća se Kiki Beograda svoje mladosti.

I prve njegove pesme nastale su na ulici, kako kaže, u okruženju koje ga je podržavalo.

– Znali smo da do kasno igramo fudbal i da se družimo. A onda ostali kažu „Nisi ti za fudbal, ajde, hvataj gitaru, sviraj nešto”. I onda vide da si zapravo za to – priča Zoran kome su baš ti „original” prijatelji nedostajali dok je živeo u inostranstvu. Lepi su to gradovi, ali šta vam to znači kad u njima nemate nikog svog, pita se on.

– Gradove čine i svi oni koji su u njima živeli pa su nestali. Ne mogu da dođem u „Srpsku kafanu” a da se ne setim Zokija Radmilovića, kojeg sam samo jednom video, ili čoveka koga sam voleo kao starijeg brata, a to je Gaga Nikolić. Na Adi smo često provodili neka njegova mamurna jutra. Voleo sam i pokojnog Preleta koji je, koliko god bio naprasit, bio jedna duša od čoveka i pisao divne kratke priče, od kojih mi je neke i poklonio. To su ti ljudi koji su te obeležili i nečemu učili. Zato su gradovi ljudi – uveren je Kiki.

Zahvaljujući Dinkiću vaskrsnuo

Sa Mlađanom Dinkićem bio je i ostao, kaže Kiki Lesendrić, veliki drugar. Sreli su se osamdesetih godina prošlog veka kada je bivši ministar finansija imao bend „Haralampije”, a saradnju obnovili kada je Dinkić postao guverner.

– Oduševila ga je atmosfera u mom studiju, a ja sam tada mislio da nikada više neću snimiti album. Digao sam ruke od muzike, u glavi sam bio penzioner, a on me naterao da ponovo snimam tako što je ljudima puštao moje pesme. Uz nagovor Željka Joksimovića i Mlađinu ludačku energiju, ja ne odustanem i snimim album 2008. godine – naglašava Dinkić.

Kad kažem... pomislim na...

Kao ptica na mom dlanu

Podseća me na Niš, na vojničko proleće. Često sam izlazio u grad, niške žurke su bile zanimljivije od beogradskih. Bilo je to novo jutro u mom životu. 

Te noći smo se potukli zbog nje

Ta pesma me je naterala da budem klinac vratila me je u 1978. kao neki vremeplov. Sedamdesetih godina prošlog veka nas četvorica smo otišli u Makarsku u kamp pa se koškali sa Bosancima, a kasnije smo postali prijatelji. Srećan sam što sam tu pesmu završio posle 30 godina i ona je asocijacija na lepe trenutke kada nešto nastaje.

Zaboravljeni

Vezan sam za tu pesmu jer me podseća na Lazu Ristovskog kojeg sam toliko voleo. Kao klinac sam visio na drvetu kod Hajdučke pesme i slušao ga dok je svirao sa „Bijelim dugmetom”. Svirao je sa mnom pet godina i to su bili najlepši trenuci kada imaš takvog vanserijskog muzičara. „Zaboravljene” smo zajedno napisali i uz tu pesmu uvek pomislim kako sve što je lepo u životu nastaje kad ništa ne očekuješ.

Svet je lep kada sanjamo

Pesma iz podruma i prva kritika Gorana Vejvode da mu se sviđaju moji akordi. Optimistički deluje – tako mi je rekao. Te reči su mi mnogo značile od čoveka koji je bio izuzetan gitarista i slikar. Za njega me vezuje ta pesma. 

Još jedna pijana noć

Nastala ovde u ovom prostoru. Reči same idu.

Budi tu kad padne sneg

Zove me Đole (Balašević) i kaže „Nešto sam smućkao”. I kad mi kaže da je smućkao, znam da je odavno sve smislio i da samo čeka da prezentuje na svoj način – kuva paprikaš, donese papir sa rečima... Čim mi je dao tu pesmu, naježio sam se. Ona me baš razgali.

 

Komentari0
96ed6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja