ponedeljak, 24.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:47

Selo koje ima sve, a imalo je i Žarka Petrovića

Nekada su u Magliću živeli Nemci, pa grčki partizani koji su stvorili komunističku utopijsku eksteritoriju, a potom su pristigli kolonisti iz Bosne i južne Srbije
Autor: Aleksandar Apostolovskinedelja, 05.01.2020. u 20:00
Мештани Маглића поред споменика легенди југословенске одбојке (Фо­тографије А. Апо­сто­лов­ски)

Maglić – „Dobro došli u Maglić, selo koje ima sve”, piše na tabli koja označava da ulazim u čudno mestašce. Neobično da je ovako pusto. Možda zbog vetra koji fijuče i na zimskom suncu tera da pronađete bilo kakav zaklon, kako se ne biste pretvorili u spomenik.

Kao da je oko 3.000 stanovnika odjednom nestalo. Ulice su sveže asfaltirane, a ovoj seoskoj enklavi s bazenom, jaslicama, vodovodom i kanalizacijom, telefonima, velikom fabrikom čipsa, privatnom mlekarom i poljoprivrednim dobrom, teretanom i udruženjima žena, kulturno-umetničkim društvom i penzionerima, fudbalskim klubom, prečistačem otpadnih voda i jezerom pored koga je šetalište samo nedostaje helikopter za zaprašivanje komaraca. Gde su svi nestali?

Primećujem nekoliko automobila koji odlaze nekud, pa odlazim za njima. Zastaju pored jezera. Tu se, dakle, skupilo selo. Vidim i spomenik koji treba da bude otkriven. Selo Maglić ima sve, ali već 13 godina nema Žarka Petrovića, legendu jugoslovenske odbojke, harizmatičnog vođu reprezentacije, koji je igrače na mreži pretvorio u nacionalne zvezde. Žarkova životna zvezda ugasila se prerano, 2007. godine. Dirljivo zvuči dečji školski hor. Vetar zavija, mešajući se s pesmom klinaca, stvarajući melanholičnu simfoniju u ravnici.

U Maglić je došao i najmisteriozniji čovek srpskog sporta, Aleksandar Boričić, tihi čovek koji je još 1992. godine preuzeo Odbojkaški savez Srbije. Bivši reprezentativac, intelektualac i besprekorni organizator koji ne trči za slavom, okupljajući oko sebe novinarske kružoke koji će ga veličati, započeo je operaciju podizanja srpske odbojke daleko iznad mreže. I pre 20 godina, kada smo uzeli olimpijsko zlato, nije izlazio iz senke gigantskih igrača i tadašnjeg selektora Zorana Gajića. Upitajte koliko Srba zna da je Boričić pre četiri godine izabran za predsednika Evropske odbojkaške konfederacije?

Zemlja se smanjivala i menjala imena, dolazili su i smenjivali se režimi i političke garniture, ali Boričića to nije doticalo. Zapravo, ni političari, ni interesne grupe koje se motaju oko sportskih saveza, želeći da se uvale i upropaste sve čega se dotaknu i odatle izađu bogatiji, nisu smeli da ga dotaknu, te po svojoj dugovečnosti i uticaju koji emituje u međunarodnim sportskim organizacijama, Boričić podseća na Borislava Boru Stankovića, jednog od očeva jugoslovenske košarke. Pored Boričića, usred Maglića, stajao je Zoran Gajić, predsednik Odbojkaškog saveza Srbije, a prijatelj i saigrač Žarka Petrovića, zlatni momak Vladimir Batez, održao je dirljiv govor.

Evangelistička crkva

Spomenik Žarku Petroviću je otkriven, a uređeni park za decu postao je memorijalni. Mnogo dece u Magliću je zbog Žarka počelo da trenira odbojku. Kao što je tiho došao, Boričić je tiho i otišao. Mediji nisu poklonili veliku pažnju ovom događaju jer je, prema svim prirodnim i društvenim zakonima, odbojka duboko antisrpski sport. Da bi postao prvak, moraš krvavo da vežbaš u igri u kojoj nema neke naročite kinte. Zato tipove poput Boričića, Gajića i Žarka Petrovića treba dublje analizirati i izučavati. U javnosti su neprimetni, a sve čega se dotaknu pretvore u zlato.

Igrom slučaja, prisustvovao sam ovom događaju. Zemlja evropskih prvaka u odbojci ne pamti svoje heroje. Tek ih se seti prilikom novogodišnjih anketa ili kada na pobedničkom postolju pevaju himnu. Tako je i vest o otkrivanju spomenika ostala gotovo neprimećena.

Maglić je, dakle, selo u kojem je rođen Žarko Petrović. I to je sasvim dovoljno da bude selo koje ima sve. Dobilo je sadašnje ime 1949. godine ukazom Prezidijuma Skupštine NR Srbije, a ranije se zvalo Bukljes. I takođe je imalo sve, pa i više od toga. Čak i sopstvenu valutu.

Posle Drugog svetskog rata prazne kuće tadašnjeg nemačkog sela, koje je u vreme Marije Terezije kolonizovano Nemcima iz Baden-Virtemberga i Rajnske oblasti, naselili su grčki partizani. Od 1945. do 1949. godine selo je imalo status eksteritorijalne komune Grčke, s političkom samoupravom, bez direktnog mešanja novih jugoslovenskih vlasti. Plaćalo se bukljeskim dinarom, pa je nedaleko od Bačkog Petrovca sprovođen utopijski komunistički eksperiment. Grčke izbeglice s petokrakom, članovi partijske ćelije u Atini, postali su kolektivni upravnici parčeta Vojvodine.

Sudbinu nemačkih doseljenika osetili su i proterani revolucionari, naseljeni u ravnici. U maju 1949. godine pripadnici Udbe izveli su ih na ulicu, tražeći da se opredele da li su za Tita ili Staljina. To je bio i kraj grčkog komunističkog sna. U Maglić su, kako kaže predsednica saveta Mesne zajednice Marica Stojanović, došli novi kolonisti, mahom iz Bosne i južne Srbije. Marica je stigla iz Ćopićeve Bosanske Krupe.

I kao što je nekada predstavljao idejno-politički eksperiment, od Marije Terezije do grčkih antifašista, novi stanovnici nastavili su dalje. Dok su ostala sela propadala, Maglić se razvijao, pa ima čak i sopstveno javno komunalno preduzeće kojim upravlja Duško Ilić. Kada ga pitam koja je tajna Maglića, mladi direktor kaže da su meštani oduvek znali da je najbolje da se oslone na one kojima najviše veruju. Dakle, oslonili su se na sebe. Hteli su bazen i napravili su ga. Hteli su jaslice, otvorene su. Sada renoviraju 200 godina staru evangelističku crkvu koja će postati multikulturni centar. Njome će upravljati Muzej vojvođanskih Slovaka. Želeli su da kamere nadgledaju centar sela i mali, kružni tok. I postavili su ih. I politički su neobični. Većinska naprednjačka vlast i opozicija dogovaraju se oko čega će se javno svađati, a oko čega će tajno šurovati.

Imaju znatno veći uticaj nego što se čini, što podrazumeva i višak kadrova, pa su i dva ključna čoveka Bačkog Petrovca, predsednik opštine i šef policije, naravno, iz Maglića. Utopija se nastavlja, iako je provereno: Maglić nema čarobni izvor.


Komentari2
33d34
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Неукрас
Бисте су најружнија врста споменика.
Радомир Вукашинов
Звало се Буљкес , а не Букљес .

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja