Na kraju svake školske godine u Srbiji se odvija velika bezbednosna drama. Angažuju se ozbiljne policijske snage i Bezbednosno-informativna agencija. Nadležno ministarstvo i još nekoliko državnih institucija, odgovarajuće ustanove širom Srbije, kao i svi elektronski i pisani mediji u stanju su potpune mobilizacije. Državom kruže blindirana vozila s rotacionim svetlima. Ako stvari, kako se dešavalo, krenu po zlu, slede hapšenja. Padaju ministarske funkcije. Čoveku se čini da je samo pitanje trenutka kada će se u to dramatično dešavanje uključiti i vojska, kada će, možda, biti podignuta i avijacija.
Ta velika bezbednosna drama zove se polaganje male mature, tzv. ispita zrelosti za decu od 13 do 14 godina.
Ali, nažalost, mnogo veća drama od opisane dešava se svake godine u dušama osmaka. Meseci i meseci protiču u mučnim pripremama, strepnji, strahu od neuspeha. Ulog je veliki. Od tog ispita trebalo bi da zavisi koje dete će moći da se upiše u koju srednju školu, a to, opet, određuje dalji život i karijeru. Ono što je iz perspektive deteta još gore je činjenica da postoji rizik da bude „luzer”, u sopstvenim očima i u očima okruženja. Pritisak ambicioznih roditelja je nesnosan. Ali treba ih razumeti, ni njima nije lako.
Da li i zašto sve ovo mora da se dešava? Kažu da je mala matura uvedena zbog neujednačenosti u kvalitetu škola, kriterijumima, nivou znanja i ocenama s kojima deca izlaze iz osmoletki. Da li su deca kriva za to? Nisu. Ne kreiraju ona sistem. Ne prave ona škole, niti ih kontrolišu. Pa da li treba preko dečije grbače da se ispravljaju posledice sistemske manjkavosti koju odrasli, nadležni za organizaciju školskog sistema, nisu uspeli da izbegnu ili otklone? Ne bi trebalo, naravno. Ali upravo se to dešava.
Korist od male mature je prilična ograničena. Ona se valjda sastoji u tome što se pomalo isprave rezultati pomenute neujednačenosti, ako uopšte jednokratna provera „znanja”, sa svim pratećim ograničavajućim svojstvima takve provere, može da bude pouzdan pokazatelj znanja. A i ta takva korist je prisutna samo u većim gradovima. U manjim mestima, s nekoliko osnovnih i srednjih škola, manje-više se unapred zna u koju školu će koje dete da ide i tu mala matura nema većeg značaja. Za razliku od koristi, ograničenja i štetni efekti male mature su brojni.
Na prvom mestu je stres i njegov štetan uticaj na kvalitet života đaka, a i njihovih porodica. Neko će reći: „Nema veze, ništa im neće faliti da se malo pomuče.” Pa nije baš tako. Najpre, muka nije mala. A deca koja polažu malu maturu jesu. I mala i, u tom uzrastu, veoma ranjiva. I ta muka se sasvim sigurno odražava i na zdravlje dece. Da li mi odrasli imamo pravo da im to činimo samo zato što mi nismo sposobni da napravimo dobar i ujednačen školski sistem? Nepošteno je to i ružno, zar ne? I to prema onima koje valjda najviše volimo i o kojima bi trebalo najviše da brinemo.
Takođe, treba imati u vidu i to da su u tom uzrastu neka deca zrelija, neka manje zrela. Te razlike u zrelosti mogu u značajnoj meri da utiču na to da dete koje zapravo ima veliki potencijal, ali kamufliran nedovoljnom zrelošću, pokaže manje dobar rezultat od deteta čiji je potencijal zapravo manji, ali koje je brže sazrelo od svog vršnjaka. Kada se tome doda pubertet, čija je donja vremenska granica znatno pomerena naniže u odnosu na ranije generacije, onda postaje još jasnije da na maloj maturi u znatnoj meri merimo nešto drugo, a ne ono što mislimo da merimo. I da zbog toga postoji rizik da potencijalnog Teslu, koji je još bebast i/ili koga drmaju hormoni, pošaljemo u srednju kožarsku i sa 14 godina ga bespovratno usmerimo u struku za koju nije rođen.
Manjkavost inherentna svakom vidu testiranja, a posebno jednokratnog testiranja, sastoji se i u tome što na rezultate na testu utiču i faktori poput treme, trenutnog manjka koncentracije, zbunjenosti i slično. Konačno, mala matura podstiče rivalitet među decom. Neko će reći da je dobro da se deca uče konkurenciji jer je i život utakmica. Možda jeste, ali ta utakmica svakako život ne čini lepšim, čak ni onome ko je u njoj uspešan. Već naprotiv. A razvijati kod dece doživljaj školskog drugara kao konkurenta, pa čak i protivnika, povlači dalekosežne štetne posledice. Mnoge kasnije ružne osobine i pojave, poput nelojalnosti, zavisti, podvajanja, podmetanja, klevetanja, korupcije i slično, deo svog osnova imaju u tom odnosu rivaliteta i nezdrave ambicioznosti izgrađenih u detinjstvu.
Dakle, malu maturu treba ukinuti. Generacije i generacije, uključujući i moju, živele su bez nje. I ništa nam nije falilo, odnosno, ako nam i jeste falilo, to malom maturom nije otklonjeno. A takođe, treba pod hitno poraditi na tome da se otklone one anomalije u obrazovnom sistemu za koje se tvrdi da su bile razlog za uvođenje male mature. Da se otklone anomalije, a ne da se kompenzuju kontraanomalijom, što mala matura sasvim izvesno jeste. Jer teška anomalija sasvim sigurno postoji tamo gde državne bezbednosne snage moraju da štite đački test od preplašenih roditelja, koji su spremni da se izlože riziku odlaska u zatvor da bi olakšali muku svom detetu i pomogli mu da bude uspešnije na ispitu koji život znači.
Redovni profesor Pravnog fakulteta i univerzitetski ombudsman Univerziteta u Beogradu
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
