subota, 04.04.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:54
DIPLOMATE U KNjIŽEVNOSTI I KNjIŽEVNICI U DIPLOMATIJI

Stihovi iz njujorške kafeterije

Autor: Jelena Cerovinasreda, 08.01.2020. u 22:55
Биста Иве Андрића испред Председништва Србије (Фото А. Васиљевић)

Diplomatija nije više ono zanimanje kojim su se bavili Dučić i Andrić. Danas je to pre jedan surogat formi visokog protokola, birokratije i egzistencije na društvenim mrežama, i kao takav teško da može inspirativno da deluje na bilo koju umetnost, pa i na književnost, s malim izuzetkom satire. Obrnuto je moguće. Književnost širi vidike i slobodu svakog čoveka, pa i savremenih birokrata. Ovako za „Politiku” o preplitanju diplomatije i spisateljstva, govori Saša Obradović, ambasador Srbije u Finskoj, koji je i sam dugo godina paralelno i u diplomatskim i u književnim vodama. Upravo kao što su to svojevremeno bili Jovan Dučić i Ivo Andrić, ali i Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Milan Rakić...

A to kako su diplomatiju nekada doživljavali velikani srpske književnosti koji su istovremeno služili svojoj zemlji i kao ambasadori, možda je najbolje opisao naš nobelovac. U „Šarenoj knjizi” iz 1952. godine. Andrić je zapisao da „ne samo da diplomatija nije za svakoga nego se slobodno može reći da je mali broj ljudi koji zaista imaju dara i zvanja za taj posao”. Prema njegovom shvatanju, diplomata mora da bude malo čovek, ali ne nečovek, da ima mnoga i raznorodna interesovanja za ljude, predmete, umetnosti, igre i razonode, da bude spreman na sve, ali da ne bude bezdušan ni čudovište. „Ukratko, treba biti čovek naročite vrste, a nimalo ne ličiti na to nego uvek i u svemu imati izgled običnog, prosečnog čoveka”, mislio je Andrić.

Koliko diplomata i u vreme Andrićevog službovanja, ali i u decenijama posle njega bi moglo sebe da prepozna u ovim rečima velikog književnika?

Diplomatija i književnost su, kaže Saša Obradović, forme nekih prošlih vremena, nekih mitologizovanih doba, „ali dopustite mi da verujem da ova druga još nije rekla sve što je imala”. Obradović je pre ulaska u diplomatiju bio sudija u krivičnim predmetima, advokat, a zatim je kao dugogodišnji pravni savetnik ambasade u Holandiji bio zastupnik Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.

Ivo Andrić (Fotodokumentacija „Politike”)

U spisateljstvu kome je posvetio veliki deo svog slobodnog vremena, takođe je vrlo uspešan. U njegovoj bibliografiji stoji da je romanopisac i pripovedač. Prvu zbirku kratkih priča „Ulazak u zamak”, objavio je 1999. godine. Reč je o sedam priča koje čitaoca vode na misteriozno putovanje kroz istoriju i mitove svetske arhitekture – Dedalusov lavirint u Knososu, Versajsku baštu, Katedralu u Meksiko Sitiju, Palatu Alhambra u Španiji, most Golden gejt u San Francisku, Keopsovu piramidu i opservatoriju u Džajpuru u Indiji. Jedan roman je posvetio čuvenom baroknom slikaru i diplomati Peteru Paulu Rubensu, a napisao je i roman posvećen ratnim dešavanjima u Bosni.

Spisateljski život Vladislava Jovanovića, dugogodišnjeg diplomate i ministra spoljnih poslova u Vladi SRJ, takoreći donedavno je bio nepoznat široj javnosti. Iako je u proteklim decenijama objavio više knjiga, taj svoj talenat nikada nije isticao. Naprotiv.

„Pisanje je za mene bilo neka vrsta pobune, zbog tragedije koju sam imao u porodici. Sestra mi je umrla u 17. godini, a bio sam neobično vezan za nju, bila mi je drug, jedino živo biće sa kojim sam mogao da razgovaram. I to je u meni stvorilo jednu provaliju. Ja sam tu činjenicu i gubitak oca doživeo kao nepravdu i suprotstavio sam joj se nekom unutrašnjom pobunom. Desilo se, ja to ne mogu da povratim, ali mogu da osporavam. Tom osporavanju sam nesvesno posvetio ceo svoj život”, kaže Jovanović za „Politiku”.

Bio je dete iz siromašne učiteljske porodice koja se često selila i, kako kaže, nije imao vremena da se druži sa literaturom kao što bi to bilo normalno. „Prilično kasno sam počeo da čitam. Neki drugovi stariji od mene primetili su moje neobične odgovore na profesorka pitanja i jedan od njih je počeo da mi daje da čitam Lorku i Jesenjina, za koje do tada nikada nisam čuo. Tu sam otkrio skoro sebe u ogledalu. Tako da sam počeo malo ubrzanije da čitam. Ne po nekom redu jer nisam imao nikoga da me usmerava. Čitao sam šta mi je dopalo pod ruku”, seća se Jovanović.

Jovan Dučić i Milan Rakić (Foto Vikipedija)

Pošto su, kaže, bili beskrajno siromašni, morao je ozbiljno da prione na studiranje i sve drugo je gurao po strani. „Bavio sam se i šahom i dogurao sam do titule majstorskog kandidata. I on me malo odvlačio od ove moje intimne posvećenosti pisanju, ali i od studija. Ali sam ih ipak završio sa visokom ocenom”, kaže Jovanović. Prvi roman „Sestra” napisao je sa 34 godine, daleke 1967. godine dok je službovao u Ankari, ali je to delo ostalo u rukopisu čitavih trideset godina.

„Tek kad sam se vratio iz Njujorka, kad sam otišao u penziju, setio sam se toga, pogledao i učinilo mi se da to nije tako loše i onda sam ga izdao”, priča Jovanović, a od pisanja je, kako kaže, znao da se odvoji godinama. To je bilo u ono vreme kada je bio član vlade. Ali kada se završio taj deo njegove karijere i po odlasku na diplomatsku službu u Njujork, otvorile su mu se mogućnosti da nastavi sa pisanjem. „I u Njujorku sam pisao, u razmacima. Čak i u UN, mi smo kao država bili suspendovani, nisam mogao da učestvujem u zasedanjima. Bila je tamo neka kafeterija gde sam sedeo, tamo sam napisao i nekoliko baš dobrih pesama”, seća se Jovanović.

Kako kaže, njegova „unutrašnja vatra je gorela neprekidno”. Ona je bila „zatvorena” za vreme službenog dela posla, a posle toga se vraćala. „I ja sam praktično vodio jedan dvojni život koji je bio suprotan, ali bogat na svoj način. Ovaj moj intimni je bio prebogat sećanjima i razmišljanjima. Prestao sam da pišem jedno 25 godina, ali sam vodio jedan introspektivni dnevnik i tu sam nehotice pisao stihove, ne uvek rimovano. Taj dnevnik sam likvidirao pre deset-petnaest godina. Međutim, te lirske iskrice koje su se dešavale sam ostavio”, objašnjava Jovanović.

Miloš Crnjanski (Fotodokumentacija „Politike”)

Pisanju se vratio u 47. godini, jer je osetio potrebu da iskaže stihovima to što ga je mučilo sve vreme. „I to pisanje je teklo brzo, skoro kao reka jer sam imao preživljena, pročišćena, dograđena, izvedena osećanja. To je rezultiralo prvom zbirkom pesama ’Traganja za traganjima’”, kaže Jovanović. Kada je otišao u penziju, imao je više vremena za pisanje, „Zaboravljen od svih, pisao sam, uključujući i knjigu sećanja na vreme dok sam bio u vladi. Prestao sam pre jedno godinu dana, jer sam osetio da ću se ponavljati. Mada sam poslednju pesmu ’Post skriptum’ objavio u časopisu ’Stig’”, priča Jovanović.

Jedan pesnik je prvi dobio i zvanje ambasadora u istoriji jugoslovenske diplomatije. Bio je to Jovan Dučić koji je pre osamdeset godina imenovan za ambasadora u Bukureštu. Bila je to samo jedna od njegovih mnogobrojnih diplomatskih službi. Ovaj pesnik sa diplomom švajcarskog filozofsko-sociološkog fakulteta i znanjem nekoliko stranih jezika proveo je u diplomatiji više od tri decenije.

Predstavljao je svoju zemlju u mnogim evropskim prestonicama, Rimu, Ženevi, Atini, Madridu, Sofiji, Budimpešti, Lisabonu, ali i u Kairu. Iza sebe je ostavio dragocene zapise o susretima sa mnogim vladarima, državnicima, ljudima iz sveta umetnosti. Nekoliko godina uoči Drugog svetskog rata službovao je u Rimu, u vreme političkog uzdizanja Musolinija sa kojim se i sreo nekoliko puta.

A kakav je, za današnje prilike potpuno neuobičajen, odnos imao prema državi kojoj je služio govori i jedna njegova beleška iz Rima koju je u svojoj knjizi „Zapisi iz duše”, posvećenoj diplomatskoj karijeri Ive Andrića, Milana Rakića, Rastka Petrovića, Miloša Crnjanskog i Dučića, preneo Radovan Popović.

„Svaki put kada primim platu (već 30 godina) imam isto osećanje da mi se nešto poklanja i to zabludom, a da će to možda biti poslednji put. Apsurdno izgleda plaćati ljude za rad koji je za državu, što znači za otadžbinu. Ne bi trebalo ni mnogo ni dugo vremena plaćati javne radnike. To znači trebalo bi uzimati bogataše i naterati ih da rade da bar ne pocrkaju bez imalo imena među ljudima”, pisao je Dučić čiji izveštaji koje je slao nadređenima u Beograd predstavljaju ne samo primer ozbiljnog diplomatskog rada već imaju i veliku vrednost za istoričare.

Rastko Petrović (Foto Vikipedija)

Tako je bilo i sa drugim književnim velikanima. Andrić 1923. godine piše o usponu Musolinija. U novu diplomatsku misiju u Berlin je stigao u aprilu 1939. godine i tamo boravio dve godine. Vrlo brzo ga je u audijenciju primio i kancelar Rajha, Adolf Hitler. Originalni Andrićevi izveštaji koje je slao Beogradu nisu sačuvani, već samo njihovi izvodi. „Većina Nemaca je spremna da primi najveće žrtve i da postane dobrovoljan saučesnik u najstrašnijim nasiljima i najriskantijim međunarodnim avanturama”, svedočio je Andrić.

Milan Rakić je postavljen za ambasadora u Rimu ili kako se to onda zvalo „izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra prve grupe” 1927. godine, a došao je umesto Živojina Balugdžića, koji je u svojim člancima, objavljivanim u „Politici”, pod pseudonimom HYZ, kritikovao fašistički režim u Italiji zbog čega je, kako piše Radovan Popović, lično Musolini od Beograda tražio da ga opozove. Rakić, koji je iza sebe imao dve decenije dugu diplomatsku karijeru, nije bio uspešan u nameri da vladu u Beogradu pomiri sa Musolinijem.

Diplomatska karijera Miloša Crnjanskog počela je 1928. godine u Berlinu, a svojim reportažama iz Španije gde je službovao u vreme Frankovog režima, pružio je jugoslovenskoj javnosti vernu sliku onoga što se dešava u toj zemlji. U diplomatskoj službi je književnika bilo i posle Drugog svetskog rata. Ali i u novijoj diplomatskoj praksi. Tako je Dušan Kovačević bio ambasador u Portugaliji, Svetislav Basara na Kipru, Vida Ognjenović u Norveškoj i Danskoj, Dragan Velikić u Austriji.


Komentari1
c80ac
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ljubomir
Gledam ove fotografije i u mislima prelistavam "likove" koji su SADA na tim polozajima...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja