Na ostacima pravoslavne Crkve Svetog Nikole u Novom Brdu albanski biskupi minulog leta služili su misu. Ovu bogomolju Albanci zovu Artanska katedrala. Udruženje kosovskih istoričara „Ali Hadri” tvrdi da je manastir Visoki Dečani „hram pravoslavnih Albanaca, koji je obnovljen na temeljima ilirsko-dardanijskog hrama”. Ovaj hram su, po njihovom mišljenju, „uzurpirali srpski okupatori – od srednjovekovnog perioda”.

Imajući u vidu da Eparhija raško-prizrenska dugo upozorava, kao na primer u oktobru 2003, da „albanski istoričari i rimokatolička jerarhija vode rat kako bi dokazali da najveće srpske svetinje pripadaju albanskoj kulturi i tradiciji”, da li se zaista mogu smatrati preteranim izjave crkvenih dostojanstvenika i predstavnika države da usvajanje aktuelnog Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori predstavlja presedan koji će biti primenjen i na drugim mestima?

„Ako ovaj nesrećni i duboko nepravedni zakon prođe i dovede do pokušaja oduzimanja naših svetinja u Crnoj Gori, biće to model i primer drugima, koji bi da stave svoju ruku na ono što je naš narod odvajkada podizao u slavu Božiju, kao izraz svoje vere i zaveta vernosti Bogu, posebno ovde u našoj eparhiji, na Kosovu i Metohiji”, upozorio je i vladika raško-prizrenski Teodosije iz najstarije srpske crkve, Petro-Pavlovske u Novom Pazaru, gde je prošle subote održan moleban i litija za očuvanje SPC i svetinja u Crnoj Gori.

Kada se prvi put pojavio Nacrt zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori, 2014–2015. godine, pojavio se i Nacrt zakona o kulturnom nasleđu takozvane „republike Kosovo”, koji je eksplicitan u tome da sve arhitektonsko nasleđe, odnosno crkve i manastiri SPC, postaje svojina „Kosova”, rekao je pre nekoliko dana koordinator Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske protojerej-stavrofor Velibor Džomić. Na TV Prva pokazao je dokument, koji, kaže, jasno ukazuje da sva svojina SPC pripada takozvanoj „državi Kosovo”. Ovaj zakon je, podsetimo, u maju 2015. povučen iz skupštinske procedure, na insistiranje srpskih poslanika u kosovskom parlamentu. Kasnije te godine Priština je prvi put pokušala da uđe u Unesko.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je na Badnji dan rekao da ne bi isključio mogućnost da i Priština pribegne donošenju sličnog zakona kakav je donela Crna Gora. I istoričar Nemanja Starović, iz novosadskog Centra za društvenu stabilnost, smatra da crnogorski zakon nesumnjivo može poslužiti albanskim vlastima u Prištini kao primer koji će slediti. Tendencije da se srpsko kulturno i religijsko nasleđe na području KiM proglasi istorijskom baštinom tzv. Kosova postoje duže vreme, a mnogi zvaničnici iz Prištine takve namere ni ne kriju u svojim javnim istupima.

U vezi sa mogućnošću da Priština jednom krene putem Podgorice i usvoji sličan zakon, advokat Mihailo Pavlović, koji redovno prati sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, ukazuje da kakav god zakon da je u pitanju – on može da se ospori samo pred ustavnim sudom Kosova. Ukoliko bi neko želeo da se potom obrati i Evropskom sudu za ljudska prava neće to moći da učini, jer Kosovo nije član Saveta Evrope. „Srbija blokira ulazak Kosova u SE, kao i u UN, i samim tim sebe ograničava u pravu da sutra iznese to pitanje pred Evropski sud za ljudska prava, jer tamo mogu da idu samo predstavke protiv država članica SE. Uporedo, lišila je sebe i mogućnosti da to iznese pred organe UN, jer ni tamo Kosovo nije član. Iako je zastupljeno preko Unmika, to nužno ne mora da znači da će ijedno međunarodno telo o tome raspravljati”, ističe Pavlović.

To bi, doduše, moglo da se dogodi u nekom trenutku u budućnosti, jer se Evropski sud za ljudstva prava bavi slučajevima u kojima postoji kontinuirana povreda nekog prava. Ali, ako bi, u hipotetičkoj situaciji, Priština usvojila takav zakon, a Kosovo postalo član SE, recimo za 15 do 20 godina, pitanje je da li bi se Evropski sud bavio time ukoliko bi prošlo toliko vremena.

Nemanja Starović ukazuje na neke prepreke pravne prirode koje stoje na putu i albanskim planovima. Ustav tzv. Kosova u članu 143. uspostavlja primat Ahtisarijevog plana nad svim zakonima, kao i drugim članovima ustava i nalaže da se sve ustavne odredbe imaju interpretirati u skladu sa njim. Sam Ahtisarijev plan, kako u članu sedam, tako i posebno u Aneksu pet, utvrđuje nepovredivost pokretne i nepokretne imovine Srpske pravoslavne crkve na KiM, nalaže obavezu poštovanja unutrašnje organizacije crkve i, što je posebno značajno, prepoznaje SPC na KiM kao sastavni deo Srpske pravoslavne crkve sa sedištem u Beogradu. „Iz toga proizlazi da bi svaki pokušaj uzurpacije crkvene imovine od strane prištinskih vlasti ili stvaranja nekakve separatne crkvene organizacije predstavljao direktno kršenje ustava. Pomalo paradoksalno, može se zaključiti i da je danas SPC na prostoru Kosova i Metohije bolje pravno zaštićena nego u Crnoj Gori nakon usvajanja spornog Zakona o slobodi veroispovesti”, ukazuje Starović.

Priština je u novembru 2017. donela Zakon o verskim slobodama, koji je, iako se zove slično crnogorskom zakonu, drugačiji po srpsku crkvu i zajednicu na KiM. Tadašnji premijer Ramuš Haradinaj naveo je da je usvajanje tog zakona jedan od uslova za učlanjenje u Unesko, a srpski poslanici su bili zadovoljni, navodeći da se garantuje da SPC može nesmetano da postoji na KiM. Nekim poslanicima albanske opozicije smetalo je što je ostao pridev „srpski” u imenu pravoslavne crkve, neki su zahtevali formiranje albanske, a jedan od njih, Arber Redžaj, naveo je da su „neki od spomenika koji se smatraju imovinom SPC pripadali Albancima”.

Ukazujući da ipak ne bi trebalo gajiti iluzije o tome da albanske vlasti nisu spremne da zanemare svoje ustavne obaveze kada je u pitanju realizacija njihovog državnog projekta, Nemanja Starović smatra da obespravljivanje SPC trenutno nije na njihovom dnevnom redu. Taktika kojom se oni vode podrazumeva nuđenje pune zaštite Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kako bi međunarodnim akterima od kojih očekuju legitimizaciju jednostrano proglašene nezavisnosti predstavili navodno demokratski karakter uređenja koje je uspostavljeno.

„To ih neće sprečiti da, ako taj proces okončaju, pristupe obespravljivanju SPC, kao ključnom elementu ’desrbizacije’ KiM čemu su dugoročno posvećeni. Do nasrtaja na SPC može doći i ako shvate da im je nezavisnost ’iscurila kroz prste’ i da se usled promenjenih geopolitičkih okolnosti i velikih uspeha diplomatskih aktivnosti Srbije na planu povlačenja priznanja, bespovratno udaljavaju od primarnog cilja”, upozorava on. Imajući sve to u vidu, posmatrano na duži rok postoji potreba da se SPC dodatno zaštiti, a jedini način je, kaže Starović, kroz primenu modela Lateranskih sporazuma. Primenom tih principa mogla bi se obezbediti puna eksteritorijalnost za područja oko najznačajnijih manastira, kao i sistem imuniteta za SPC na celokupnom području Kosova i Metohije.