petak, 28.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:03
SEĆANjE NA SIMONA SIMONOVIĆA (1946–2020)

Sakupljač gorkih nesanica

Pisanje je za ovog svestranog književnika bilo, da se pozovemo na jednu od čestih metafora njegove poezije, stvaralački i egzistencijalni čin „odbrane od hladnoće”, one sudbinske i istorijske jeze kojoj čovek, pogotovu na balkanskim prostorima, teško može umaći
Autor: Predrag Petrovićčetvrtak, 16.01.2020. u 13:32
(Фото А. Васиљевић)

U rasponu dugom skoro pola veka, od zbirke Priboj (1971) do stihova iz knjige Uoči glavnog pretresa (2018), Simon Simonović (1946–2020) gradio je prepoznatljivi pesnički izraz, vremenom sve više jezički raslojen, otvoren kako prema svakodnevnim govornim oblicima tako i prema narodnoj lirici i melodijama rodnog, vranjanskog kraja. Nizu pesničkih knjiga u novije doba pridružila se i autorova lirska, autobiografski osenčena proza, u romanima Tajka (2001) i Hoću-neću (2010) kao i meditativno-esejistički zapisi Razno (2017), I tako...(2019).

Posmatran u celini Simonovićev opus sliva se u jedinstvenu lirsku priču o došljaku koji u utorbi velikog grada pokušava da sačuva horizonte zavičajnog i iskonskog prostora, duhovnu vertikalu koja se duž porodičnog rodoslova spušta ka istorijskom pamćenju i arhetipskim znamenjima. Toposi Vranja i jugoistočne Srbije, protkani melanholičnim sećanjima na detinjstvo, bili su važno motivsko uporište Simonovićevog pisanja koje ga je povremeno približavalo onom žalu za minulim vremenima koji postoji u prozi Bore Stankovića. Ove dve dimenzije, urbana i zavičajna, nekada se u Simonovićevoj poeziji ukrštaju i sjedinjuju, prepoznajući u svakodnevnom iskustvu tragove mitskog i ritualnog, ili se, pak, razilaze prikazujući modernog čoveka otuđenog i nespremnog da uspostavi istinsku vezu sa nasleđem. Taj neprestani dijalog modernog i minulog, ličnog i kolektivnog, predaka i potomaka okosnica je jezičke i smisaone slojevitosti Simonovićevog opusa.

Pisanje je za ovog svestranog književnika bilo, da se pozovemo na jednu od čestih metafora njegove poezije, stvaralački i egzistencijalni čin „odbrane od hladnoće”, one sudbinske i istorijske jeze kojoj čovek, pogotovu na balkanskim prostorima, teško može umaći. I onda kada je veristički usredsređena na stvarnost, u kojoj zrno lirskog proklija u krilu banalnosti, ili na fiziologiju sopstvenog tela ophrvanog bolom, Simonovićevoj poeziji ponajpre je stalo do onih teško uhvatljivih trenutaka kada se svest o stvarnosti i sopstvu muti i preobražava u nešto drugo – varljivu snohvaticu ili gorku nesanicu.

Grad sa svojim licima i naličjima istrajavao je kao opsesivni prostor Simonovićeve lirike, kao jedno mesto u kojem su u moderno doba moguće velike pobune i prevrati, gde borba ideologija, klasa i kultura nudi nekakvu mogućnost za humanistički preokret. Međutim, kao kod retko kog savremenog pesnika u Simonovićevoj lirici preovlađuje prostor bolnice kao egzistencijalnog okvira u kojem bolest postoji ne više kao dominirajuće, nego jedino moguće stanje, usud od koga ne može biti spasa. Umesto potrebe za nekakvim, u ovom životu zapravo nikada mogućim i trajnim ozdravljenjem, bolest, praćena iskonskim strahom da se telo suoči sa sopstvenim propadanjem, postaje u Simonovićevoj poeziji perspektiva iz koje se stvarnost vidi i rasuđuje izoštrenije, poput „pisma” koje na telu upisuje oštrica skalpela. Napor za artikulisanjem onog nepoznatog što je nastanjeno u dubinama vlastitog bića, postao je godinama sve intenzivnije suočavanje pesničkog subjekta sa bolom koji rastače trošno telo i dezintegriše nespokojni duh. Trenuci bola i ušivanja rana momenti su kada život progovara poezijom i kada stihovi postaju jedini mogući oblik opštenja sa onostranim. Smrti se tada suprotstavlja samo krhka snaga izgovorenih reči, odabranih i emotivnih, u kojima se slila sva vera u mogućnost umetnosti da prevlada ništavilo.

Narastajuća lična i kolektivna teskoba pretvarala se u novijim Simonovićevim stihovima u životnu i umetničku potrebu za iskazivanjem, saopštavanjem, komunikacijom ali i u rezignirano stanje odjavljivanja iz nespokojnog života i teskobom opsednute poezije, pogotovu u zbirci Pedeset dve odjave (2008). U toj knjizi je i pesma „Gorka jesen” u kojoj lirski glas tone u stišanu rezignaciju koja postepeno prerasta u obespokojavajuću tišinu. Sve manje obasjan zalazećim suncem a sve više u senci nataloženih godina, pesnički subjekt shvata da nikakav oslonac osim te senke i nema. Odgovori na prećutana pitanja pripadaju budućnosti i narednim generacijama, ono što postoji sada i ovde je blaga jeza pred smrću koja nedozvana dolazi: „Oslonjen na sopstvenu senku, / Sklapam kapke nasred pučine, / I s blagom jezom gorku jesen / Ostavljam deci i unucima.”


Komentari1
3f9da
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

nesanica
Duboki naklon autoru teksta, ovako konzistentna, skladna a raskošna rečenica se izuzetno retko čita u savremenoj domaćoj štampi. Briljantno!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja