četvrtak, 09.04.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:58

Pravoslavlje je preživelo u Crnoj Gori

Protesti zbog Zakona o slobodi veroispovesti pokazuju novi model otpora i rešenje za Srbe na postjugoslovenskom prostoru koje ujedinjuje veru i demokratiju
Autor: Živojin Rakočevićčetvrtak, 16.01.2020. u 22:55
Демонстрације у Подгорици пре неколико дана (Фото: Ж. Ракочевић)

Jedan od najvećih skupova u istoriji Crne Gore održan je u nedelju, dvanaestog januara, a sasvim sigurno je to bio najveći neorganizovani skup u njenoj istoriji. Bez podrške vlasti i službi, bez kampanje, organizovanog prevoza, sendviča, dnevnica i obećanja, na podgoričke ulice slilo se između dvadeset pet i trideset hiljada ljudi. Posle sedamdeset pet godina različitih totalitarizama i njegovih nijansi, u Crnoj Gori se pojavio novi model otpora i jedno od novih rešenja za Srbe na postjugoslovenskom prostoru. To rešenje se može nazvati modelom četiri principa, jer su se na jednom mestu našli vera, nacionalna ideja, sloboda i demokratija.

„Đe gori?”, viče zadihan čovek u okolini Cetinja dok zveče kante koje odlaže po kamenom podu.

„Ništa ne gori!”, odgovara sveštenik.

„Što onda zvoniš?”, pita dobrovoljac vatrogasac.

„Služim službu!”, uzvraća sveštenik u kraju gde se zaboravilo čemu zvono služi.

Nije prošlo ni trideset godina od tog događaja, poslanica Skupštine Crne Gore Marina Jočić stoji i čeka red ispred „marice”, policijskog vozila za prevoz zatvorenika. Neko sa strane pita je može li da uđe, a ona odgovara: „Mogu, kako ne mogu! Da poginem, ako treba, za crkvu, a ne da uđem u ’maricu’!” I ode u mrak i pritvor 27. decembra 2019. Kako je moguće da se ovakve vrste ispovedanja vere događaju u tako kratkom periodu?

Vera kao inicijalni motiv pokreta u Crnoj Gori pokazala je svoju punu snagu, i to u zemlji borbenog ateizma. Verovalo se da u Crnoj Gori svega ima – samo vere nema, ali su skupovi, naročito oni u srcu urbanih sredina, pokazali da je pravoslavlje preživelo. Ta činjenica je potpuno iznenadila režim u Podgorici, jer su procene bezbednosnih službi, koje neprekidno deluju od 1945, govorile da je reč o malim grupicama fanatika, izbeglica i neprilagođenih tipova. Crkva je potpuno uništena, sveštenici pobijeni, ostali su retki neorganizovani pojedinci, a među laicima – izopšteni zanesenjaci. Pravoslavlje, krenulo od nule, obnovljeno je i podignuto je 700 crkava i manastira. Pustoš ateizma i stradanje stvorili su novi prostor za misiju, koji je crkva munjevito iskoristila. U ogromnu podgoričku kolonu kod mosta Milenijum, obučen kao za modnu pistu, u najskupljim patikama, ulazi mladić i krsti se kao da je ušao u crkvu.

Nacionalni zavet i sigurnost etničke pripadnosti srpskom korpusu održavali su se žilavije od vere ili su se mešali. Pitanje „da li je on naše vjere” više se odnosilo na naciju nego na versku pripadnost. Vezana za duboke korene nacionalnih i kulturnih ostvarenja, žrtve Golog otoka, disidente režima čiji se progon shvatao i kao obračun sa Srbima, nacija je preživela.

„Onamo, namo, da viđu Prizren” kralja Nikole ostala je nezvanična himna Crne Gore, a na zvaničnu „Oj, svijetla majska zoro” i neke stihove Sekule Drljevića, saradnika Ante Pavelića, nije ustajao čak ni Filip Vujanović, predsednik Crne Gore sa premalo moći, vlasti i uticaja. Najbliži srodnici sadašnjeg premijera Duška Markovića u hramove mitropolije donose slavske kolače sa krstom i četiri ocila.

„Što pevate o Kosovu?”, pitam ispred Hrama Hrista Spasa.

„Jesi li ti čitao ’Gorski vijenac’?”, odgovara čovek sa tetovažom na ogromnom vratu.

Kolona kreće prema staroj i skromnoj Crkvi Svetog Đorđa pod Goricom. Na Lenjinovom bulevaru, jedan mladić iz automobila uzvikuje: „Viva vero Montenegro!” Niko ga ne primećuje, ništa se ne komentariše. Stvar njegovog izbora i slobode.

Kada je vladika Metodije izgovorio rečenicu: „Ne guši nas strah”, iz mase je krenuo huk. Sloboda je usko povezana sa doživljajem straha. Svako pominjanje straha na skupovima u Crnoj Gori praćeno je gromoglasnim aplauzom. Odgovor kolektiva na represiju. Strah u zemlji epike dobio je svoj oblik i svoje lice. Ulicama Podgorice šetaju dobro plaćeni činovnici Đukanovićeve administracije i sirotinja sa severa Crne Gore što je svoje kućice podigla na državnoj zemlji naselja Zagorič. Jednom od njih iz ruku je ispala porodična ikona, polomilo se staklo. Skuplja ga golim rukama sveštenik Nikola Radović. Tišina, pesma, molitva, poštovanje, majke i deca u kolicima. Malo je transparenata i poruka, sedi čovek nosi belo platno i na njemu Njegoševu kapelu na Lovćenu, fotografija crno-bela, izrezana iz novina.

Demokratija koja, nakon događanja naroda, „žute grede” i uvođenja višestranačja u Crnoj Gori, trideset godina gubi bitku s autokratom i prebogatom komunističkom elitom našla se na ulici. Demonstranti najšireg spektra političkih uverenja, isključujući najuže vladajuće strukture, svojim porukama i kapacitetom za prihvatanje drugih i drugačijih pokazuju da je ovo pobuna nade. Prvi put ovako masovno i prvi put ovako po dubini. Besmisao porodičnih podela utopio se u kolone koje su, gotovo instinktivno, odlučile da prihvate male razlike i da se suprotstave temeljnom kršenju ljudskih prava.

Kada su na Đurđevića Tari, 27. decembra 2019, u noći donošenja Zakona o slobodi veroispovesti, policajci pregazili vladiku Metodija, on ih je, čitajući njihova imena i prezimena s uniformi, dozivao. Dozivao je ličnosti i njihov demokratski potencijal, nastojeći da ih izvede iz ideološkog i režimskog jednoumlja. Kada se mokar i ugruvan izvukao ispod gomile tela pod kojom se našao, ponudili su mu čaj da se ugreje. Odbio je.

„Naučio sam lekciju ili deo lekcije života koja se zove tolerancija, u kojoj treba razumeti, surađivati, poštovati i shvatiti drugačije mišljenje čovekovo”, rekao je efendija Husein Hodžić na litiji na trgu Bela Vista u Herceg Novom. Ta rečenica, nastala na iskustvu komunikacije sa drugima i drugačijima, jedna je od osnovnih poruka koju, većinski, ne razumeju institucije i režim. Može li se ovaj pokret, multietnički, višekonfesionalni, pokret levih i desnih, preliti u sistem i vratiti otetu državu građanima?

Pokret nade u Crnoj Gori izveo je na ulice i u jednu kolonu integrisao veru, naciju, slobodu i demokratiju. Vratio je Crnoj Gori njeno izoštreno čulo za pravdu u kojoj je najvažniji postulat braniti druge od sebe.


Komentari37
9b1dd
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Небојша Јеврић
Поговристе!Хвала!
Зоран
Не "Онамо, намо... ", већ: "Онам, онамо". Јер "намо" нема никакво значење, док "Онам" значи "онамо". Поздрав!
mile
Samo polako, ne slavite jos uvek. Botovi su krenuli u kontra akciju, stranci takodje, dosla je i pomoc cg u vidu nove transe nato vojnika pod izgovorom borbe protiv Rusije, polusvet iz okoline pomognut sa domacim snagama oglasio se u vidu one deklaracije, stare snage Solana i Bilt takodje. Znaci treba ocekivati udar domacih medija koji ljube skute citaj novac zapadni (svi znamo koji su to mediji) i naravno citavu plejadu raznoraznih kvazi strucnjaka i nvo, lazi, afere i naravno lazi
Sara
Imamo mi jos Nikolaja, imamo mi nase svestenstvo!
Игор Г.
„ Неко идентификује народност са вером, од чега пати и народност и вера.“ Владика Николај Велимировић
Preporučujem 15
Чеда Хиландарац
Па зато човек и каже да је ту владика Методије...
Preporučujem 14
Dragan Pik-lon
"Pravoslavlje prezivelo u Crnoj Gori"?Ako znamo da po zadnjem popisu u Crnoj Gori ima 30%Srba,45% onih koji govore srpskim Jezikom i 75% Pravoslavaca,da li ovo prezivljavanje znaci da su svi postali Crnogorci ili su se svi vratili Srpstvu,citajte-Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi?
радисав
То је кључно питање. Али кад се понуди одговор, он је неподобан за објављивање у Политици. А одговор је прост: Србија и Република Српска немају проблем јер се њихова имена и на талијанском и на сваком страном језику изговарају исто или слично. Кад у Црној Гори и у Политици схвате да српског имена не треба да се стиде и проблеми ће нестати. Гора је црна кад је зачарана, па ви видите!
Preporučujem 26

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja