ponedeljak, 25.05.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:43
FORMULE ŽIVLjENjA

Srećno dete – nesrećni tinejdžer

Da bi razvili socijalne veštine i suočili se s realnošću na pravi način, deci ljubav nije dovoljna: roditelji moraju da ih disciplinuju i da se postave kao autoritet koji izgovara: „ne smeš” i „moraš”
ponedeljak, 27.01.2020. u 08:00
(Срђан Печеничић)

Nove generacije su odrasle i neki od njih su počeli da dolaze na psihoterapiju zbog različitih problema. Kako veliki broj pripadnika određene generacije ima neke svoje zajedničke osobine, psihoterapeuti su počeli da primećuju određene razlike u odnosu na klijente pripadnike starijih generacija.

U pitanju su dve generacije „voljene dece”: generacija Ipsilon, u koju spadaju rođeni između 1980. i 1994, koji sada imaju između 26 i 40 godina, i pripadnici Zed generacije, poznatije kao Internet generacija, u koju spadaju rođeni između 1995. i 2005, koji sada imaju između 15 i 25 godina.

Problemi novih generacija

Psihoterapija se formirala kroz rad s „nevoljenom decom”, dakle s onima koji su bili preterano strogo vaspitavani, kojima prezahtevni roditelji nisu pokazivali ljubav, kao i s onima koji su u detinjstvu bili zanemarivani ili maltretirani. Pojava novih klijenata koji su bili „voljena deca” je psihoterapeutima doneo nove izazove. Jedan poznati američki psihoterapeut koji ima duži staž u radu s ljudima je metaforično izjavio: dok je ranije naš rad ličio na delovanje sirćeta kojim se skida kamenac, sada više liči na delovanje lepka.

U čemu se razlikuju ove dve generacije „voljene dece”? Pripadnici Ipsilon generacije su često narcisoidni, egocentrični, s nerealno pozitivnom slikom o sebi, arogantni u komunikaciji, teže hedonizmu, bez radnih navika i stvarne želje da odrastu i preuzmu odgovornost za sebe i druge. Pripadnici Zed generacije su više pasivni, povučeni, zavisni od roditelja, okrenuti sadržajima na internetu, pogleda neprestano uprtih u ekrane njihovih „pametnih” telefona, tačnije u mini-kompjutere koje pogrešno nazivamo telefonima.

Pored šireg društvenog i ekonomskog konteksta, na formiranje određene generacije bitno utiče model roditeljskog vaspitanja kao i medijski sadržaji koji zapljuskuju umove dece i mladih ljudi. Dok su pripadnici Ipsilon generacije zapravo razmažena deca koja su odrasla kao žrtve popustljivog vaspitanja koje je nudilo ljubav, ali ne i disciplinu, pripadnike Zed generacije je najviše odredila pojava „pametnih” telefona koje su na ranom uzrastu „ugradili” u svoje ličnosti i tako se izložili preteranom uticaju sadržaja s interneta.

Koje probleme imaju ova nekada voljena deca?

Pripadnici Ipsilon generacije poneli su iz svojih porodica doživljaj da su oni centar sveta i tako nastavljaju, u većoj ili manjoj meri, da se ponašaju u spoljašnjem svetu: u odnosima s prijateljima, partnerima, u radnom okruženju. Uvek su u pravu, ne priznaju greške, a dobronamernu kritiku doživljavaju kao napad na njihove ličnosti. Kako tokom vremena, uprkos svojim sposobnostima, a zbog nedostatka radnih navika, ne mogu da opravdaju svoju preterano pozitivnu sliku o sebi, krivce za neuspeh nalaze u drugima. Jedno istraživanje je pokazalo da 80 odsto njih ima za životni cilj da se obogati, a 50 procenata želi da postane poznata javna ličnost.

Pripadnici Zed generacije preplašeni su spoljašnjim svetom, za koji su nepripremljeni. Osećaju se sigurno u svojim porodicama, sa svetom komuniciraju preko interneta i društvenih mreža. Veoma su zabrinuti za sebe i svoje zdravlje, imaju lošu sliku o sebi, ali ne zato što ih roditelji ne hvale i ne podržavaju, već zato što se osećaju neprihvaćenim od vršnjaka. U emotivnom razvoju kasne tri godine. U ovoj grupi je veoma izražena sklonost ka anksioznosti, depresivnosti, a ima i povećan rizik od samoubistava.

Postavljanje digitalnih granica

I u jednoj i u drugoj generaciji su fizički izgled i privlačnost osnovne vrednosti. Razlog za to je što nemaju razvijene socijalne veštine i pasivno čekaju da drugi njima priđu. A kada se to ne dešava, krive svoj nedostatak magnetske „privlačnosti” i počinju da misle loše o sebi.

Šta roditelji mogu da zaključe iz ovoga? Prvo, da ljubav nije dovoljna. Potrebno je dete i disciplinovati, a to znači postaviti se kao autoritet koji izgovara: „ne smeš!” i „moraš!”, i koji povremeno kažnjava. Potrebno je postaviti „digitalne granice” i ograničiti vreme korišćenja digitalnih ekrana i interneta. Potrebno je detetu i mladoj osobi pomoći da razvije socijalne veštine i da ostvari doživljaj prihvaćenosti u grupi svojih vršnjaka. Ne treba gledati samo kako se dete oseća, koliko je srećno i voljeno, već se treba podsetiti da je cilj vaspitanja izgradnja samostalne i odgovorne odrasle osobe.


Komentari11
5781e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Mina Perovic
Autor ovog teksta ne poznaje suptilnost vaspitanja dece. Decu svrstava u kategorije a roditelji po njemu treba da budu autoritativni ljudi koji govore 'moras' i 'ne smes'. Efekat toga kod pojedine dece moze da bude potpuno suprotan njegovom ocekivanju. Ne moze sve na silu da se radi sa decom. Kao ni sa odraslima.
Марија
Васпитање детета је озбиљан посао а то већина не схвата
milic
Pre oko 3 godine,pozovu na razgovor u OS roditelje ucenika 8-maka,jednog od disciplinski najgrdjih ucenika u skoli,zbog njegovih dela.Roditelji,oba Dr medicine, se izvinu i priznaju svoju nemoc,jer zbog posla nisu u mogucnosti,zbog nedostatka vremena, da brinu o vaspitanju sina i ucenju istog, obavezama koje zahteva skolski i standardan zivot. Samo jedan primercic,govori jasno sta treba omoguciti roditeljima da izgrade dobru i pristojno vaspitanu decu.Vrlo lako resenje za drzavu.
milic
Kad su se rodila deca,ustajao sam u 5h ujutru,radio od 6h-14h,bavio se sportom i muzikom,druzio sa prijateljima...Nije bilo lako,ali sam imao svakodnevno i dovoljno vremena za decu.Imam fotografije sina na mojim treninzima,cerku na njenim obavezama,na koje sam ih ja vodio,isli na letovanje i zimovanje,a ja,zamislite,obican KV radnik metalac,neskolovan i td.Deca zavrsila fakultete,zaposlila se,formirale porodicu,usrecile me sa 4 unucadi.A,danas,zbog posla izginuse da stignu ono sto su oni imali.
celt
I kao i uvek, dodjes do toga da je odgovor u umerenosti, ni previse bezuslovne ljubavi ni premalo podrske i nepotrebnog kaznjavanja. Prekratak tekst za ono sto moze i treba da se kaze o ovoj temi, kao i sam milenijalac, mogu da kazem da je konkretan problem, ali da resenje nece ici samo u smeru "naviknite se na zivot" nego ce se malo i zivot, organizacije, posao itd, navikavati na nove zahteve drustva.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja