Za uređenje Terazijske terase neće biti raspisan novi urbanističko-arhitektonski konkurs, nego će grad birati između dva rešenja sa javnih nadmetanja iz 1998. i 2008. godine, potvrdio je za naš list glavni gradski urbanista Marko Stojčić.

Reč je o radu arhitekata Branislava Mitrovića i Dejana Miljkovića, koji su na konkursu pre 22 godine osvojili drugu nagradu i pobedničkom idejnom rešenju arhitekte Branislava Redžića koji je pre 12 godina prvu nagradu podelio sa Grozdanom Šišović i Dejanom Milanovićem.

Redžićevo rešenje, modifikovano u odnosu na ono sa konkursa, poslednjih pet godina bilo je u igri za konačno oblikovanje parka.

– Grad će obezbediti novac za rekonstrukciju Terazijske terase koja je je jedan od poslednjih vidikovaca. Taj prostor treba da bude veza ka reci, ali i sređen gradski park. Nema potrebe da se raspisuje novi konkurs jer su rešenja sa prethodnih dovoljno kvalitetna da mogu da se iskoriste. Od dva rada koja su u opticaju jedno je skuplje, a drugo jeftinije. Koje ćemo odabrati zavisi od budžeta koji budemo imali. Očekujem da sređivanje terase počne sledeće godine – ističe Stojčić.

Ovaj preokret, osim što je ponovo pod lupu postavio instituciju konkursa, nije preveliko iznenađenje ako se uzme u obzir činjenica da je grad 2015. godine sa tadašnjim urbanistom Milutinom Folićem kao deo strategije uređenja Beograda odlučio da aktivira ideje arhitekte Redžića. On je od tada do danas uradio idejno rešenje koje je osnov urbanističkog projekta naručenog za tu lokaciju i tu se stalo.

U početku sve je mirisalo na to da će konačno neuređena zelena površina dobiti odelo kakvo zaslužuje. Grad je najpre tražio donatora koji će dati oko tri miliona evra za obnovu. U priči su bili i arapski investitori, ali dogovora, barem zvaničnog, nije bilo, a 2016. posle sednice prestoničkog parlamenta, na kojoj je usvojen rebalans budžeta, rečeno je da je grad uštedeo i za sređivanje Terazijske terase. Rekonstrukcija je bila najavljena za 2017, ali ni nju nismo dočekali.

Pre osam dana Vlada Srbije uvrstila je Terazije u katalog kulturnih dobara, proglašavajući ih prostorno kulturno-istorijskom celinom Beograda, a Terasu „jednim od najznačajnijih segmenata te celine”. Na takvu potvrdu predugo se čekalo, ona je stigla posle šest decenija otkako je osnovan gradski Zavod za zaštitu spomenika kulture, ali i bez nje značaj Terase nikada nije doveden u pitanje. Možda i zbog toga se na Terazijskoj terasi koplja lome skoro čitav vek – uređenje platoa između hotela „Moskve” i „Balkana” prepoznato je još u Generalnom planu 1924. Od tada su organizovani brojni konkursi, ali bez konkretnih učinaka. Doduše, jedino pobedničko rešenje koje je realizovano bilo je ono sa konkursa iz 1991. godine, prema kojem je kompanija „Mali kolektiv” sagradila stambeno-poslovni kompleks u Balkanskoj 2. Na noge je podigla i brojne protivnike koji smatraju da je ta zgrada više naružila nego oplemenila Terazije.

Osnov svih dosadašnjih planova i konkursa za Terasu je koncept koji je 1929. godine postavio arhitekta Nikola Dobrović. Prema njegovom projektu, Terazijska terasa postala bi plato sa vrtovima, bazenima i fontanama, oivičena dvema zgradama u Balkanskoj i Prizrenskoj ulici. Najbliža veza centra grada sa rekom, prema Dobrovićevoj zamisli, bila bi od Ulice kraljice Natalije do Karađorđeve.

Posleratna obnova Terazija

Posle Drugog svetskog rata Terazije su posmatrane kao glavna saobraćajna komunikacija. Rekonstrukcijom iz 1947. godine uklonjene su ukrasne rondele, fontana i drvena kaldrma, a od dve saobraćajne trake formiran je jedinstven kolovoz. Tada je Nušićeva ulica zatvorena za saobraćaj, a na mestu predratnih građevina podignuta su poslovna zdanja. Upotpunjavanje saobraćajnog rešenja Terazija ostvareno je izgradnjom podzemnih pešačkih prolaza krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka.

Terazijska česma 1975. vraćena je iz Topčidera na prvobitnu lokaciju.