Ni nemački mesari zanatlije kao i mali poljoprivrednici nisu pošteđeni surove konkurencije koje dolaze kao sprega industrije i trgovinskih lanaca. Oni diktiraju i smanjuju cene na zahtev potrošača, što je dovelo do ozbiljnih problema, zbog čega su mesari pre dva dana tražili da se sastanu s Angelom Merkel.

Kako navodi „Dojče vele”, to je i politički problem – nemački poljoprivrednici već dugo protestuju zbog toga što im se sada nameću još i novi propisi za zaštitu životne sredine. Nedavno su se pobunili i zbog cene mleka, jer im je neshvatljivo ga kupci mleko često plaćaju jeftinije nego pojedine vrste mineralne vode. Ministarka poljoprivrede želi u suštini da uvede već postojeće smernice Evropske unije usmerene protiv nepoštene tržišne utakmice. Ali trgovački lanci se tome žestoko protive i tvrde da su i oni zapravo nemoćni. Šta mogu, kad potrošači prvo gledaju na to kolika je cena?

Mediji su zato uvereni da će najavljeni sastanak na koji su pozvani svi akteri u lancu snabdevanja biti „još jedan pokušaj da se reši nerešivo”.

Jerg Erhinger na internet stranici svoje male mesare u Berlinu uverava svoje mušterije: „Još ima stvarno dobrih mesara.” Ne želi ni da čuje da u mesu koje on prodaje ima dodataka i pojačivača ukusa. Sarađuje samo s poljoprivrednicima iz okoline, a životinje se tamo drže kako i dolikuje, piše „Dojče vele”. Ali sve to ima i svoju cenu: piletina kod njega košta 15 do 16 evra za kilogram, dok u supermarketu možete da je kupite za 2,99 evra. On se još nekako drži, jer mu se mesara nalazi u bogatijoj berlinskoj četvrti, ali je izuzetak. Kako se ističe, mesari i poljoprivrednici kao što je on, koji žele na taj način da proizvode i prodaju hranu, pravi su patuljci prema moći trgovačkih lanaca. Četiri najveća – „Aldi”, „Reve”, „Lidl” i „Edeka” – drže 85 odsto tržišta prehrambenih namirnica. Sedamdeset odsto njihove ponude mesa je na popustu, a to još više povećava pritisak na poljoprivrednike i male prodavnice.

Nije problem u tražnji, jer Nemci i dalje vole meso koje im je na stolu praktično svakog dana, po potrošnji je u samom svetskom vrhu. Međutim, poznati su i po štedljivosti izdaci za hranu su im među najnižim na svetu, što znači da se trgovački lanci međusobno takmiče u ponudi. Lokalni poljoprivrednici po pravilu su previše mali da bi mogli da pokriju toliku tražnju, tako da su glavni isporučioci veliki kombinati.

Najveće nemačke klanice i prerađivači ostvarili su u 2018. promet od oko 27 milijardi evra. Poznato je kako se postiže niža cena mesa – nižim platama za radnike, ali i brzim uzgojem životinja da bi što pre postigli dovoljnu masu za klanje, piše „DW” i ističe da je, s druge strane, u Berlinu sve donedavno bilo još stotinak samostalnih mesara, a danas ih samo dvadesetak.

Ehinger zna, velika većina potrošača nema vremena za dugo kuvanje već pripremaju jelo na brzinu od praktično polugotovih namirnica. Svestan je da je za uzgajivače i male trgovce ovo praktično izgubljena bitka. Jer nije problem samo meso, već i banalna pitanja kao što je, recimo, mesto za parkiranje: kupcima je neuporedivo jednostavnije da odu u neku veliku samoposlugu koja ima svoj parking, nego da traže mesto za parking u četvrti u centru grada. Postoje još neke ideje, pa i predlog da se meso izuzme iz grupe osnovnih proizvoda, pa porez na dodatu vrednost (PDV) onda ne bi bio sedam, već 19 odsto. Na taj način bi se u državnu kasu slilo oko 3,5 milijarde evra, što bi moglo da se iskoristi za poboljšanje uslova držanja životinja. Ali mediji postavljaju pitanje – ko bi zaista bio spreman da plati piletinu ne tri, nego 15 evra po kilogramu.

O problematičnim odnosima proizvođača i trgovaca već dugo se govori. Taj problem prisutan je na gotovo svim tržištima. Verovatno najveći su dugački rokovi naplate, što dodatno slabi male proizvođače koji najčešće nemaju tako dobre ugovore kao velike industrije. Do pre nekoliko decenija proizvođači su bili dominantni. S razvojem modernih trgovinskih lanaca, stvari su se promenile.

Baš zbog toga, prošle godine u ovo vreme Evropski parlament je usvojio novi set pravila kojim se uspostavljaju minimalni standardi zaštite kojima se zabranjuju specifične nepoštene prakse na koje godinama upozoravaju mali proizvođači hrane. Zabranjeno je odloženo plaćanje kvarljive hrane, otkazivanje isporuke u poslednjem trenutku, jednostrane ili retroaktivne izmene ugovora. Više nije moguće primoravanje isporučioca da plati za kalo, a velikim igračima je zabranjeno odbijanje da potpišu ugovor s dobavljačima, što se često događalo. Pitanje je koliko su realno proizvođači zadovoljni ovim merama.