Novak Đoković je rano detinjstvo proveo na Kopaoniku ali umesto skija zanimljiviji su mu bili teniski reket i loptice. Danas je njegovo ime velikim slovima upisano u istoriji belog sporta.

Mag među koševima, u najjačoj ligi na svetu – NBA, Nikola Jokić kada se kao stariji osnovac posvetio košarci nije nailazio na razumevanje jer su mnogi sumnjali da će zbog fizičke konstitucije moći da se bavi ovim sportom. Demantovao ih je za koju godinu – profesionalnim angažmanom i vanserijskim igrama.

Mališani prateći svoje sportske idole žele da krenu njihovim stopama. Roditelji ponekad poštuju dečije želje, podstiču na bavljenje odabranim sportom. Neretko, međutim, mame i tate nameću izbor nasledniku/naslednici za prvi trening. Prednost daju ličnoj ambiciji, želji da mališana usmere ka profesionalnom, uvek dobro plaćenom sportskom angažmanu koji su zapravo izabrali – odrasli.

Pred prvi trening, kod lekara

Koji je pravi put kada se bira sport za dete?

Da li je presudan kućni budžet, odnosno visina mesečne nadoknade za vanškolsku aktivnost, roditeljska ambicija ili objektivne okolnosti poput blizine terena, sale. Gde su u svemu tome želja deteta i njegove psihofizičke osobine?

Sagovornici Magazina slažu se da se u praksi dešava i jedno i drugo. Takođe, ističu da je prvi korak pre izbora obavezan lekarski pregled.

– Ni jedno dete ne može da se bavi sportom ako najpre ne prođe pregled kod lekara sportske medicine. Dete mora da bude zdravo i da ima izveštaj s lekarskog pregleda – ističe Dušan Ćorilić, master sportske medicine i član stručnog štaba Fed kup reprezentacije Teniskog saveza Srbije.

I on, kao i Vladimir Đurić, trener u Košarkaškom klubu „Borac“ iz Zemuna, deli stav da je poželjno da se deca tokom odrastanja oprobaju u više sportova.

Vladimir Đurić ističe da su pojedini sportovi, poput košarke, suviše zahtevni za petogodišnjake, šestogodišnjake.

– Najbolje je da u tom uzrastu deca idu na sportić gde su bazične discipline i tehnike, poput individualnih sportova, kako bi dete što bolje razvilo motoriku, koordinaciju pokreta. Kroz sport dete prvo treba da se igra, kaže Đurić.

Tek kada malo stasaju treba ih uključivati u treninge kolektivnih sportova, zahtevnijih pravila i strukture, dodaje mladi trener koji je i sam prošao kroz druge sportove dok nije otkrio da je košarka njegovo opredeljenje.

Ako se porani s ranom specijalizacijom u sportu, pa se, na primer, dete gura da igra fudbal već od pete godine, vrlo je verovatno da će se do 15. godine zasititi i poželeti da promeni, dodaje Dušan Ćorilić.

Pojedini sportovi, međutim, iziskuju specifične uslove; klizanje, hokej, streličarstvo, sinhrono plivanje... Ako dete želi da ih trenira preduslov je da postoje bazeni, ledene dvorane, specijalne sale. U Srbiji takvi sportski prostori i dvorane nisu previše dostupni. Primera radi, od maja do oktobra u našoj zemlji ne radi ni jedno klizalište. Bazeni su i dalje privilegija gradskih sredina.

– U takvim situacijama sve je prepušteno roditeljima, i po pitanju volje i finansija. Nažalost, u Srbiji ne postoji sistemsko rešenje u sportskim savezima koje bi omogućilo da talentovano dete koje želi da se bavi nekim sportom, na primer, ima obezbeđen prevoz, dodaje Dušan Ćorilić. Ako dete živi u Valjevu i voli vaterpolo samo porodica može da mu obezbedi odlaske na trening u Šabac, grad s prvoligaškim klubom.

– U tom slučaju najbolje je postići kompromis i razgovarati s detetom. Ipak, najvažnije je da dete bude fizički aktivno, ističe Ćorilić.

Preterana ambicija

Preterana ambicija roditelja nije isključivo fenomen današnjice, a Ćorilić podseća da je prisutan i u drugim sferama.

Suština sporta kao takmičenja jeste pobeda. Međutim, ako roditelj ima određenu ambiciju, želi da dete bude vrhunski sportista, a u isto vreme dete nema tu želju, rezultat neće biti postignut.

– Uz sav trud, ulaganje neće se formirati novi Novak, zlatni odbojkaš, košarkaš. Upravo suprotno. Presudan je stav deteta, da uz talenat i adekvatan rad samo gaji ambiciju da jednog dana postane šampion. Tek tada je uspeh siguran, ukazuje naš sagovornik.

Naravno, uslov je da roditelji imaju mogućnost da prate tu želju, finansijski, organizaciono i na sve druge načine.

Ne pitam šta košta

Među beogradskim trenerima tenisa prepričava se nastup jednog oca koji je doveo sina i od sportskog učitelja, uz reči da „ne pita koliko košta”, tražio da od njegovog naslednika, za godinu dana, oformi tenisera koji će igrati na turnirima.

Interesovanje za beli sport poslednjih godina, međutim, opada. S pojavom Novaka, Ane Ivanović, Jelene Janković, Janka Tipsarevića i drugih uspešnih tenisera ovaj sport je bio u žiži od 2007. do 2015/16.

Stalno interesovanje, međutim, vlada za loptaške sportove: fudbal, košarku... Primera radi, iako naši reprezentativci na Svetskom prvenstvu u Kini, prošlog leta, nisu postigli uspeh, broj novoupisanih malih košarkaša se povećao.

Za raspust – u prirodu

– Tokom zimskog rasputa deca bi trebalo da se što više igraju, trče, borave u prirodi sa roditeljima, braćom, sestrama, drugarima – kaže Dušan Ćorilić. Nažalost, za mališane u sredinama gde je zagađen vazduh ovo ne važi. Najbolje bi bilo ukoliko mogu da odu u neki planinski centar ili makar manje mesto gde nema zagađenja.

Ozbiljan mesečni izdatak

Da bi se dete bavilo sportom potrebno je izdvojiti svakog meseca najmanje 3.000 dinara koliko su prosečne članarine. Najveći udar na kućni budžet je sam početak kada je potrebno obezbediti neophodnu opremu u zavisnosti od odabrane discipline. Od odgovarajućeg ranca, patika, trenerki, kupaćih kostima, kimona preko lopti, vijača, papuča, kaciga i drugih sportskih rekvizita.