Na večerašnjoj dodeli 92. Oskara, tokom nabrajanja nominovanih filmova, čak dva puta čuće se „Zemlja meda” („Honeyland”). S ovim severnomakedonskim dugometražnim dokumentarnim filmom, autora Tamare Kotevske i Ljube Stefanova, dogodio se istorijski presedan – nominovan je za Oskara u dve kategorije: za najbolji dokumentarni i najbolji strani film i tako se zauvek upisao u dugu i burnu istoriju najpoželjnije i najsanjanije filmske nagrade na svetu.

Dvostruka nominacija u ovim kategorijama jeste raritet, ali sasvim opravdan i zaslužen u slučaju ovog filma, čije su višestruki kvaliteti prepoznati i priznati tokom prošle godine osvajanjem više nagrada na Sandensu i drugim festivalima i nominacije za „evropskog oskara” – odličje Evropske akademije za film. U njegove vrednosti može se danas uveriti i beogradska publika, ona koja je propustila da ga pogleda na festivalu „7 veličanstvenih”, jer se distributer („Five Stars Film”) potrudio da danas u Dvorani kulturnog centra organizuje tri specijalne projekcije: u 17, 19 i 21 sat.

Šta su to i kako Kotevska i Stefanov uradili te su „Zemljom meda” omađijali filmsku planetu i kritičare nagnali da njihov film opevaju hvalom? Jednostavno, napravili su remek-delo. Film koji se „rađa” jednom u životu. Kao na dlanu ponudili su pred gledaocima: i svoje stvaralačko srce i dušu svoje filmske junakinje, tradicionalističke pčelarke Hatidže Muratove, čiju istinitu životnu priču pripovedaju, i zajedno s njom i pčelinjim svetom u planinskom beskraju – nežno, humano, spokojno, životno šaljivo – stvorili raskošnu alegoriju zemaljskih čudesa prirode koja su opustošena posledicama ljudske pohlepe, nekontrolisanog konzumerstva i poremećenih sistema vrednosti.

Njihova „Zemlja meda” može se svrstati i u kategoriju ekološko-antropološkog filma, čiji krajnji rezultat, značaj i lepota nadmašuju zadate okvire. Ovo je i osvešćujući film. Čovek se opasno odrodio od prirode i ubrzane posledice toga vidimo na svakom koraku i svakog dana.

Slučaj je hteo da ukrsti puteve dokumentarističkog autorskog dvojca Kotevska–Stefanov (i jedno i drugo žive i stvaraju u Skoplju) i Hatidže Muratove, čije su košnice u visokim planinskim predelima istraživali za jedan ekološki dokumentarac. Pošto su ovu usamljenu ženu – čija se svakodnevica svodi na brigu o pčelama i ostareloj majci u ruševnom kućerku – upoznali i od nje saznali o pčelarskoj tradiciji, koja u porodici davnih turskih došljaka seže generacijama unazad, Kotevska i Stefanov su promenili plan. Ostali su sa svojim kamerama, snimateljima i šatorima da bi u naredne tri godine snimili više od 400 sati materijala.

U njima je ostala zabeležena sva intima skromnog i nezahtevnog, a čoveku sasvim dovoljnog života glavne junakinje ispunjenog, osim usamljenošću (naokolo nema ljudi) onim suštinskim kvalitetom i čvrstom vezom s prirodom koja joj zahvaljuje svojim blagodetima. Zato što Hatidže zna tu iskonsku tajnu suživota s prirodom – ona će skupljajući med u stenovitim vrletima pola uzeti za sebe, a pola uvek ostaviti pčelama da prežive zimu. I tako je skromna, likom neugledna Hatidže zadržala ravnotežu u prirodi u kojoj živi i tako od sebe napravila onu suštinsku, ljudsku lepoticu kojoj, zahvaljujući filmu u kojem je junakinja, sada ceo svet može da se divi...

Tamara Kotevska i Ljubo Stefanov sa svojim briljantnim filmom „Zemlja meda” doveli su još uvek skromnu kinematografiju Severne Makedonije u centar svetske pažnje na najbolji mogući način. I za to zaslužuju medalju. Konkurencija u obe kategorije za Oskara im je žestoka. Za najbolji strani film, osim njih, nominovani su i Almodovar sa „Boli slava”, Bong Jon-Ho s isforsiranim „Parazitom”, Lađ Li s „Jadnicima”, a tu je i poljski „Telo Hristovo” Jana Komasa.

U kategoriji najboljeg dugometražnog dokumentarnog filma najopasniji konkurenti su mu „Američka fabrika”, prvi film u produkciji Baraka i Mišel Obame (!), kao i „Za Samu” (petogodišnje iskustvo života u Alepu pod opsadom tokom rata u Siriji) koji je već osvojio „evropskog oskara” – nagradu EFA Evropske akademije za film.

Kakav god da bude večerašnji rasplet u Los Anđelesu, „Zemlja meda” je osvojila najvažnijeg „oskara” – onog koji mu je od srca već dala i publika i kritika širom sveta. Vrhunski film koji ne treba propustiti.

Finalna oskarovska groznica

Oskarovska groznica se bliži vrhuncu i večeras će(po pacifičkom vremenu) biti poznato da li će 92. Oskara osvojiti „Džoker” (11 nominacija), „Bilo jednom u Holivudu”, „Irac”, „Bračna priča”, „1917” (svaki sa po 10 nominacija), „Džodžo zec”, „Slavna 24 sata”, „Male žene” ili južnokorejski „Parazit” s nominacijom i u kategoriji najboljeg stranog filma...

Novinski napisi se utrkuju u finalnim objavama i pikanterijama, pa je tako zabeleženo i da će ovogodišnja oskarovska ceremonija biti „suviše bela” jer su svi nominovani učesnici belci (!?). Postavlja se i pitanje može li Skarlet Johanson da osvoji večeras dva Oskara s obzirom na to da je nominovana i za glavnu („Bračna priča”) i za sporednu žensku ulogu („Džodžo zec”), a nabrajaju se i oskarovski povratnici-miljenici: ser Entoni Hopkins, Tom Henks, Al Paćino i Rene Zelveger, od kojih su svi bili višestruko nominovani (a neki od njih i osvojili više Oskara). Veliki medijski prostor i danas zauzima intriga vezana za „Zemlju meda” i njegovu dvostruku nominaciju...