subota, 30.05.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 10.02.2020. u 11:09 Muharem Bazdulj
PLAGIJATI

Vinaver(i) iz Klaoničke ulice

Izdavačka kuća Kontrast objavila je najbrutalnije plagirane prevode knjiga Albera Kamija i Džordža Orvela potpisujući Dejana Zakića i Konstantina Popovića kao autore prevoda koji su zapravo delo Ive Hergešića, Zlatka Crnkovića te Vladimira Roksandića, a ja imam na desetine i stotine primera koji to dokazuju
(Драган Стојановић)

Samo naivni i neupućeni ljudi uopšte mogu posumnjati da li je odgovor na pitanje je li moguće upisati se zlatnim slovima u istoriju neke kulture samo ili primarno kao književni prevodilac – pozitivan. Mesto koje u pojedinim velikim kulturama imaju, recimo, prevodioci priča iz Hiljadu i jedne noći samo po sebi dovoljna je ilustracija. Književni prevodi ljudi kakvi su Petar Vujičić, Branko Vučićević, Dragoslav Andrić, Sava Babić, Aleksandar Ilić i mnogi drugi obogatili su srpsku i jugoslovensku kulturu više od brojnih izvornih autorskih opusa.

Kada bismo, međutim, tražili paradigmu velikog književnog prevodioca, onog čiji opus nema presedana i koji menja pravila igre, prvi na pamet pada samo jedan – Stanislav Vinaver (1891–1955). Čim nabrojimo samo nekoliko najvažnijih njegovih prevoda, ostajemo bez reči: Rableov Gargantua i Pantagruel, Hašekov Dobri vojnik Švejk, zatim Tristram Šendi Lorensa Sterna, Geteovi Jadi mladog Vertera itd. Dakle, ne samo da su to velike i važne knjige nego su to knjige redom prevedene sa različitih jezika, sa francuskog, češkog, engleskog, nemačkog. Neverovatan je kunst biti vrhunski prevodilac sa jednog jezika, a činiti to sa četiri-pet ili više njih već spada u kuriozume.

Ljudska priroda je sklona da prošlost po pravilu vidi kao nekakvo zlatno doba, pa nam se tako često čini da u naše vreme ne postoje ljudi nalik na Stanislava Vinavera. Takav utisak, naravno, može i da vara. Za nekoliko decenija, ako sve ne ode dovraga, i ovo naše vreme će biti nečije zlatno doba. I ljudi koji tada budu akteri srpske kulture neće moći da veruju da je u naše vreme živeo i radio neko tako neverovatno kreativan i plodan kao Dejan Zakić.

Pitate se ko je Dejan Zakić. Potražite odgovor u katalogu Narodne biblioteke Srbije. Radi se o čoveku koji je, po ovom izvoru, a on bi morao biti pouzdan, relativno mlad, to jest rođen je 1982. godine, a već je preveo desetak izuzetno važnih knjiga, prvenstveno sa francuskog i ruskog jezika, mada u njegovoj bibliografiji postoje i prevodi s engleskog jezika.

Ima u Zakićevoj bibliografiji i ponešto „fantomskih” knjiga koje su posebna priča i koje zahtevaju zaseban tekst, međutim, knjige koje nesumnjivo postoje i nalaze se na policama naših knjižara i biblioteka, a u čijim impresumima stoji da ih je preveo Dejan Zakić, jesu sledeće: F. M. Dostojevski, Zločin i kazna 2015, Alber Kami, Stranac 2017, Džozef O’Konor i Džon Sejmur Uvod u NLP 2017, Alber Kami, Kuga 2018, Alber Kami, Srećna smrt 2019, Alber Kami, Pad 2019.  Prema istom izvoru, u štampi su još neke knjige Kamija i Dostojevskog u Zakićevom prevodu.

Zvezde su rođene

Ono što je još zanimljivo u vezi sa Zakićem jeste i činjenica da je on neka vrsta Stivena Džerara, odnosno Frančeska Totija književnog prevodilaštva. Kao što su ova dvojica cele karijere proveli u jednom klubu, Liverpulu, odnosno Romi, tako i Dejan Zakić među silnim beogradskim i srpskim izdavačima radi samo za jednog – za Kontrast izdavaštvo.

Kontrast izdavaštvo je donedavno bila potpuno marginalna izdavačka kuća, insajderima prepoznatljiva po Vladimiru Manigodi kao vlasniku i Danilu Lučiću kao uredniku. Kao mladi, umiljati i snishodljivi, delujući simpatično i bezopasno, u prvim godinama postojanja uspeli su da steknu brojne saveznike i pokrovitelje u medijsko-književnom polju. Uostalom, svako dobronameran mogao je samo sa blagonaklonošću da gleda na velike pretenzije kulturnjačke „firme” registrovane u ulici po imenu Klaonička, sa službenom imejl adresom na jednom od velikih besplatnih servera.

Našavši isprva tržišnu „nišu” u objavljivanju ranih radova svojih generacijskih ortaka i poznanika, ekipa iz Kontrasta uskoro otkriva kako za davno umrle pisce ne važi zakon o autorskim pravima, te kako je malo šta toliko pogodno za sticanje „simboličkog kapitala” kao objavljivanje neupitnih klasika. Uskoro se pred njima otvaraju i „rajska vrata” donacija Evropske komisije jer su vešto izučili priručnike o popunjavanju aplikacija. Naposletku, idejno i lično naslanjanje na organizatore protesta zbog rušenja u Savamali dovodi do objavljivanja dvaju zbornika Čiji grad?! Književni protest, odnosno Naš grad! Književni protest, u koje uvršćuju većinu „modernih” savremenih pisaca, a s uvek efektnom egidom opozicionarstva i revolucije. Zvezde su rođene.

Vrhunac uspona Kontrasta dešava se krajem 2018. i početkom 2019. godine. Dva romana prvenca mladih autorki u njihovom izdanju (Uhvati zeca Lane Bastašić, odnosno Deseti život Saše Savanović) ulaze u finale borbe za Ninovu nagradu. Nagrada je naposletku otišla Vladimiru Tabaševiću, no Kontrast ipak dobija mnogo više od utešne nagrade. Njegov vlasnik i osnivač Vladimir Manigoda proglašen je za ličnost godine, a kao povod je navedena činjenica da je Kontrast objavio zbornik Dostojno jest i da je sav prihod od prodaje ove knjige donirao centru za palijativnu negu neizlečivih pacijenata. Kolegijum Nina je sasvim ispravno procenio da je reč o hvalevrednoj inicijativi.

Na tragu statusa koji mu je priskrbilo ovo priznanje, Manigoda se, skupa sa svojim najbližim saradnikom Lučićem, u nizu javnih nastupa, što na društvenim mrežama, što u „tradicionalnim medijima”, istakao ukazujući na moralni sunovrat društva, dok mu je to isto društvo uzvratilo potenciranjem njega, njegovih najbližih saradnika i njegove izdavačke kuće kao retkih primera svetla u skoro posvemašnjem mraku.

Prateći sve to sa strane, čekao sam da se negde pojavi Dejan Zakić. Među svim ljudima u Kontrastu i oko njega, on mi je delovao najzanimljivije – samozatajni prevodilac Dostojevskog i Kamija. I onda me vrag natera da zavirim u te prevode.

Da je reč o prevari, shvatio sam u prvih pet minuta čitanja Kamijeve Kuge u Kontrastovom izdanju. Uostalom, procenite sami. Ovo je prvih pet rečenica trećeg pasusa prevoda Kuge koji potpisuje Zakić (Kontrast, Beograd 2018):

„Da bismo se upoznali s nekim gradom, treba da saznamo kako njegovi stanovnici rade, kako vode ljubav i kako umiru. To je zgodan način. U našem gradiću (da li je to učinak podneblja?) sve se to radi zajedno, podjednako pohotno i zbunjeno. To će reći da se ljudi dosađuju i da nastoje da steknu navike. Naši sugrađani mnogo rade, ali samo zato da bi se obogatili.”

Ovo je prvih pet rečenica trećeg pasusa prevoda Kuge koji potpisuje Ivo Hergešić, čuvenog prevoda objavljenog prvi put još 1952. godine, a posle još na desetine puta, i pre i posle Hergešićeve smrti (ovaj je umro 1977):

„Da bismo se upoznali s nekim gradom, treba da saznamo kako njegovi stanovnici rade, kako vode ljubav i kako umiru. To je zgodan način. U našem gradiću (je li to učinak podneblja?) sve se to radi zajedno, jednako pomamno i rastreseno. To će reći da se ljudi dosađuju i da nastoje steći navike. Naši sugrađani mnogo rade, ali samo zato da bi se obogatili.”

Kad su davni hrišćanski teolozi želeli da prevod Starog zaveta na grčki proglase nepogrešivim, dosetili su se divne legende, pa su raširili priču da su 72 prevodioca nezavisno jedan od drugog radila na tekstu 72 dana i da je svaki od 72 prevoda bio doslovno isti. Pošto su po legendi radili u isto vreme, imalo je nekog smisla ustvrditi kako ih je nadahnuo Sveti duh.

To da dva čoveka, u rasponu od blizu sedamdeset godina, neki tekst prevedu potpuno identično, ne može da se uklopi ni u domen naučne fantastike. Ovaj pasus je zahvalan jer u njemu nema reči koje se razlikuju kod ekavskog i ijekavskog izgovora, pa su jedine intervencije u adaptaciji promena priloga „jednako pomamno i rastreseno” u „podjednako pohotno i zbunjeno”, prvoloptaška supstitucija infinitiva „steći” u „dakajuću” varijantu „da steknu”, te započinjanje zavisne upitne rečenice sa „da” umesto sa „je”.

Ali sva brutalnost i bezobzirnost ovog plagiranja dolazi do izražaja tek kad se konsultuje i original:

„Une manière commode de faire la connaissance d’une ville est de chercher comment on y travaille, comment on y aime et comment on y meurt. Dans notre petite ville, est-ce l’effet du climat, tout cela se fait ensemble, du même air frénétique et absent. C’est-à-dire qu’on s’y ennuie et qu’on s y applique à prendre des habitudes. Nos concitoyens travaillent beaucoup, mais toujours pour s’enrichir.”

Kad bi neko ovaj tekst dao grupi od stotinu studenata kao pitanje na ispitu iz prevođenja, poneko rešenje bi se kod nekog verovatno i poklopilo. Ali potpuno je nemoguće da bi dvoje njih, ničim neizazvano, jednu najobičniju umetnutu upitnu frazu, smeštenu sasvim nevino između dva zareza, stavilo među zagrade. Ko zna zašto je Hergešić onomad ovo „est-ce l’effet du climat”, za razliku od Kamija, stavio u zagradu umesto između dve zapete, ali to rešenje nam ovde služi skoro kao otisak prsta, nemoguće ga je ponoviti, a da ne bude plagijat. Da i ne govorim da bi malo ko danas u Srbiji uopšte i pomislio da mu „climat” bude „podneblje”, a ne „klima”. Takođe, prvu rečenicu ovog pasusa Hergešić deli u dve rečenice, i to na vrlo neuobičajen način. Naime, sam početak rečenice on pretvara u zasebnu rečenicu i smešta je posle prve. Isto je i kod Zakića, a obe rečenice su od reči do reči identične.

Dve fikcije

Nedeljama se, evo, već zabavljam poredeći Zakićevu i Hergešićevu Kugu, Zakićevog i Crnkovićevog Stranca, Zakićev i Velikanovićev Zločin i kaznu. Makar bila i mučna, poučna je to lektira. Dok je plagijat Zločina i kazne, koliko god bio plagijat, napravljen ipak uz nešto truda, kod Stranca i Kuge se išlo vrlo banalno na puko ekaviziranje i najsitnije moguće adaptacije. Gotovo da sam siguran da osoba koja je adaptirala hrvatske prevode Kamijevih knjiga uopšte ne zna francuski, a praktično sam sto posto siguran da i, ako zna, u original nije ni zavirila.

Na prvi pogled, zaključak ovog teksta je logičan – Dejan Zakić je plagijator koji je prevario svog finog i naivnog izdavača Manigodu i svog još finijeg i još naivnijeg urednika Lučića. Ja se, međutim, usuđujem da iznesem ponešto drukčiju hipotezu. Dejan Zakić, prevodilac sa francuskog, ruskog i engleskog, u stvarnosti ne postoji. Reč je o pseudonimu, heteronimu, fiktivnom liku koji su Manigoda i Lučić izmislili kao pokriće za svoja nepočinstva.

I nije „Zakić” jedina takva njihova fikcija. Postoji i „Zakićev” kolega, „Konstantin Popović”, koji je Orvelovu Životinjsku farmu (Kontrast, Beograd 2015) preveo na potpuno isti način na koji je „Zakić” preveo Kugu: ekavizirajući i minimalno adaptirajući hrvatski prevod Vladimira Roksandića. Imam gomilu urnebesnih ilustracija koje ovde zbog nedostatka prostora ne navodim, ali jednu stvar moram da pomenem. Na više mesta u knjizi, Orvelovi junaci izgovaraju vokativ „comrades”, koji Roksandić logično prevodi sa „drugovi”. Kontrastov prevodilac-plagijator odlučuje, međutim, da Orvela i Roksandića rodno „koriguje”, pa svako „drugovi” pretvara u „drugarice i drugovi”. Osim ekaviziranja i rodne korekcije sve drugo je doslovno prepisano.

Nisam se dosad bavio analizom drugih prevoda „Konstantina Popovića”, ali osnovano sumnjam da su neki od njih, ako ne baš svi, čisti plagijati. Bilo kako bilo, izdavačka kuća Kontrast objavila je najbrutalnije plagirane prevode knjiga Albera Kamija i Džordža Orvela potpisujući Dejana Zakića i Konstantina Popovića kao autore prevoda koji su zapravo delo Ive Hergešića, Zlatka Crnkovića te Vladimira Roksandića i ja imam na desetine i stotine primera koji to dokazuju.

Naročito je cinično da strastveni zagovornici „regionalne saradnje” i objavljivanja hrvatskih autora „posrbljuju” vrhunske hrvatske prevode umesto da jednostavno plate prevodiocima ili njihovim naslednicima, a prevode objave bez adaptiranja i pod imenom ljudi koji su te knjige zaista i preveli. Paralelno s objavljivanjem plagijata, Kontrast je objavljivao i neke prevode koji to nisu. I kao što je u krimićima kliše, moguće je da dugoročno planiraju da prestanu da se bave krađom i sve rade „lege artis”. Ipak, još je i Krleža znao: nije svejedno kako se došlo do prvog miliona, bilo stvarnog, bilo simboličkog kapitala. I neka ostane ovaj zapis, ako ništa drugo, a ono kao ilustracija da nije moguće da baš celokupna kulturna javnost jedne zemlje bude naivna kao poslovično jagnje koje vode na klanje.

Komentari32
3f33e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Maja Herman Sekulic
Odlicno da je konacno neko kao Bazdulj progovorio o sramnoj prevodilackoj praksi koja se kod nas vec duze vreme razvija i prihvata u nedostaku kritike prevoda. O tome sam pisala u Politici povodom skandalozno loseg prevoda "Fineganovog bdenja" Dzemsa Dzojsa od strane prevodioca koji nije razumeo ni naslov knjige. Na zalost, odziv strucne javnosti bio je mlak i pomirljiv. A o plagijatima za koje znam da su cak i nagradjeni, mada su "prevodi" sa hrvatskog, tek se spremam da pisem.
Dule
Ako cemo iskreno mnogi nasi prevodioci prevode sa hrvatskog.
Bilja
Da li je moguce od svih izdavackih kuca u Srbiji da to radi samo jedna?
Vladimir Pavlović
Nije, ima i gorih primera. Ima izdavača koji angažuju potpuno anonimne autore koji napišu stotinak stranica bezvredne proze ("ljubića" ili onih famoznih "priručnika za život") koje zatim objave pod izmišljenim anglosaksonskim imenom, a pravog autora potpišu kao prevodioca s engleskog! To su one poznate "knjige koje se kupuju na kiosku" i koje ostaju zaboravljene ili namerno ostavljene na sedištima aviona i autobusa, ali koje koštaju koliko i knjige klasika...
Jelena Đorđević
Hvala gospodinu Bazdulju što je odlučio da ovo saznanje podeli. Ovo je neverovatan skandal.
Aja Vasil
Petar Vujičić! Nažalost, verovatno će me mnogi razapeti na krst, ali njegova je jedina zasluga što smo dobili loše prevode sa poljskog! Prevodilac sam ali ne s poljskog, to što sam čitala u njegovim prevodima, naročito poezije, apsolutno je neadekvatno! Žao mi je, ne želim da vređam nikoga ali u to vreme prevodima su se bavili ljubitelji što ne znači da su genijalni, on je uveo poljsku književnost na na naše prostore i to je veliki uspeh ali prevodi su mu loši i nečitljivi. A takvih je mnogo!
Čitalac
Potpuno ste u pravu. Gombrovičeve Dnevnike treba prevesti ponovo. Biserka Rajčić je uradila lekturu novog izdanja Službenog glasnika, ali to nije dovoljno.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja