Pre tridesetak godina vetar je u krošnju mladog jasena što se skrasio među grmljem jorgovana pred zdanjem na staroj beogradskoj periferiji naneo veliki ženski šal. Tamnosmeđe boje, očigledno ištrikan strpljenjem neke dokone starice, uočen je među ogoljenim granama tek ujesen. Niko nije pokušao da ga skine odozgo, a toliko se čvrsto dohvatio krošnje da ga čak ni britka zimska košava nije odnela dalje. Naproleće se skrio iza pupoljaka, a uleto otplovio u zaborav. Izvirio je tek kad je zelenilo počelo da žuti i da se proređuje, kako bi ga nedugo zatim ponovo sakrio sneg. I tako iz godine u godinu.
Vlasnica se nije pojavljivala: možda se odselila i prežalila ga, ili je otišla putem kojim ćemo svi jednog dana, ko će ga znati, a u komšiluku su živeli stariji, čestiti i bogobojažljivi ljudi koji nikada ne bi poželeli tuđe, pa ni ako ih začikava s grane.
Odavno su iz tog kraja nestale stare udžerice sa avlijama i pratećim veš-motkama koje bi se mogle upotrebiti u slučaju šala u krošnji drveta, a nije bilo ni dečaka sklonih avanturama, ni momaka posvećenih „ekstremnim sportovima”. Kada su jednom kraj jasena osvanuli radnici „Zelenila” s dugačkim merdevinama, probudili su nadu! Nažalost, ispostavilo se vrlo brzo da su naišli sasvim drugim poslom, a ni problem nije bio zelen pa im nije bio u „resoru”. Eto kako je taj tamnosmeđi šal na jasenu ostao deceniju i po, možda i duže.
Ne zna se ko ga je, kada i kako svukao s drveta, ali tek tada je uočeno da je on zapravo bio ukras! Nešto kao broš na reveru negdašnje periferije. Ne zbog neke istinske lepote, već zato što su njegov preuzvišeni tron zaposele dve odrpane plastične kese. Našle su se tu kao prilično uočljiv spomenik napretku tehnologija koje će nam, kad-tad, doći glave. I nemaru!
Te kese su se prvo čule, a tek potom i videle. Naime, štrikani šal je na vetru lelujao, a plastične kese se otimaju i šušte. Stanari zgrade nad jasenom naslušali su ih se onoliko! Osuđeni su da danju gledaju kese, a da noću, ako ih šuštanje ne razbudi, sanjaju šal.
Možda se nekom čini da je njihova muka beznačajna, takoreći mučica, jer razlaganje plastike potraje višestruko kraće nego vreme poluraspadanja osiromašenog uranijuma. Reč je o tričavih tristotinak-četiristo godina, ili najviše desetak generacija... a i drvo bi im se mnogo pre toga uveliko sasušilo i palo.
Pomišljali su da se obrate prestoničkim vlastima, ali ne znaju ko je nadležan za plastične kese u krošnjama gradskih drvoreda. A i da pronađu „adresanta”, pa da mu pristupe s molbom ili zahtevom za uklanjanje đubreta sa stabala, verovatno bi ih proglasili za sumasišavše. Nešto manje suludo deluje im ideja da počnu s protesnim okupljanjima pod jasenom na kojim bi isticali transparent sa šifrovanom porukom: „Vratite nam šal!” Veruju da bi im se u tome priključili svi koji duže pamte, a možda i mladi koji znaju šta je opšte i plemenito, i nastoje da ga razdvoje od ličnog i šićardžijskog, mada je takvo rasuđivanje mnogima još nedokučivo!
