petak, 10.04.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 08:57
INTERVJU: Zoran Kuzmanović, vajar

„Pobednik” je sada jači nego pre 92 godine

Autor: Olivera Miloševićpetak, 14.02.2020. u 20:00
Зоран Кузамановић испред споменика (Фото лична арихва)

Simbol Beograda je pod velikom medijskom pažnjom prvi put za 92 godine bio skinut sa postolja i pod budnim okom nadležnih doputovao je 10. oktobra prošle godine u Smederevo u atelje vajara Zorana Kuzmanovića da bi se sanirala sva oštećenja i sprečilo njegovo urušavanje. Četiri meseca trajala je restauracija, a „Pobednik” je očigledno mnogo nedostajao Beograđanima, ali i turistima.

Dok smo ovaj razgovor vodili sa Zoranom Kuzmanovićem u njegovoj radionici na obali Dunava u Smederevu trajale su završne pripreme za ispraćaj „Pobednika” iz nekadašnje srpske prestonice u današnju.

„Ujednačavamo patinu, stavljamo premaze koji će ga štititi. Uklopili smo se u dan, u sat”, odgovara Kuzmanović na pitanje da li je simbol pobede spreman da se vrati svojim sugrađanima.

Danas je taj dan. Remek-delo Ivana Meštrovića vraća se na postament. Stabilniji i snažniji „Pobednik” je spreman da i u narednim decenijama prkosi na beogradskom horizontu.

Restauracija „Pobednika” je velika čast i delikatan zadatak. Kako se oseća umetnik kada mu je bukvalno istorija u rukama, kad je doteruje, čuva od propadanja, produžava joj život?

Jeste veliki izazov upravo zbog okolnosti jer je to simbol Beograda i veoma značajna skulptura koja uživa status kulturnog dobra, pa je zato i velika odgovornost. Svaki put kad je reč o ovako važnoj i javnoj stvari, uvek postoji neka doza treme, bez obzira na veliko iskustvo u restauriranju.

Medijska pažnja oko „Pobednika” je nadmašila sve do sada. Da li to umetnika može da dekoncentriše?

Očekivala se pažnja, ali iz mog ugla je ona prevelika. Iako sam imao ugovornu obavezu da komuniciram s medijima kada to od mene traži naručilac posla, u ovom slučaju Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, nisam imao mnogo vremena za novinare. Neobično je da je skulptura doživela neku vrstu personalizacije, da se široka publika prema „Pobedniku” odnosila ne samo kao prema skulpturi nego kao prema nekom, maltene, živom biću. To je verovatno normalno ako pođemo od činjenica da je skulptura rađena povodom oslobađanja od petovekovnog ropstva, da je napravio izuzetan vajar, i da je sticajem okolnosti, umesto u gradskom ambijentu, kako je prvobitno planirano, postavljena u prirodno ambijentalan prostor, na horizontu između granice zemlje i neba. To pozicioniranje na stubu, gde se potencira vertikalnost i gde ona praktično para nebo i ponaša se antigravitaciono, ova skulptura se nametnula kao jedna neizbežna vizura svakog građanina, posmatrača. I kao takva postala je prvenstveno simbol grada, i naravno da je za vreme restauracije nedostajala. Ta briga oko toga šta je sa skulpturom dok se ona ne vrati, bila je očigledna i logična.

Sami ste rekli da nije bilo planirano da spomenik bude postavljen na Kalemegdanu. Koliko je za skulpturu značajno mesto?

Planirano je da bude postavljen ispred hotela „Moskva” na Terazijama i trebalo je da ima četiri lava u bazi sa pet prstenova koji simbolizuju petovekovno ropstvo, i na vrhu skulptura „Pobednika”. Iz određenih razloga skulptura tu nije postavljena. Upravo mesto gde se sada nalazi i to što može ceo grad da vidi „Pobednika”, od najvećeg je značaja. Na Terazijama ne bi bio toliko upadljiv, ne bi došao do izražaja. Svaka skulptura kao i svaki drugi objekat, traži egzistencijalni prostor za sebe. Beogradska tvrđava je srećno rešenje.

Da li ovakve restauracije traže veliko predznanje o nekoj skulpturi, njenom nastajanju, pa i samom umetniku – autoru?

Školovao sam se kroz klasičan studijski program i u ono vreme kada sam studirao figuracija je bila osnova. Veoma dobro smo prolazili kroz figurativnu skulpturu. Pored ostalih, bavili smo se i opusom Ivana Meštrovića, kao vajara koji je bio veoma specifičan i autentičan u tom vremenu rađanja moderne skulpture, na samom početku 20. veka. S druge strane, prošao sam i kroz procese izrade skulpture. Svoje skulpture takođe radim u metalu. Po mom mišljenju to su najvažnije odrednice da bi neko mogao da se upusti u ovakav posao – vajarsko, tehnološko i zanatsko iskustvo.

Kada ste učili o Meštroviću niste ni sanjali da ćete jednog dana lično raditi restauraciju njegova dva čuvena dela, „Pobednika” i Spomenika zahvalnosti Francuskoj.

Nije mi padalo na pamet. Restauracija nije moj prioritetan posao, njome se bavim jer je to jedan od načina za egzistenciju, ali mi pričinjava zadovoljstvo što na taj način bliže doživljavam poetike važnih umetnika. Neko ko se bavi umetnošću mora da radi i druge poslove da bi egzistirao.

Kao vajar razumete autorove poruke koje je ostavio na svojim delima. Šta je na „Pobedniku” najviše naglašeno?

Meštrović je bio odličan vajar i iza sebe je ostavio puno skulptura na prostoru ondašnje Jugoslavije. „Pobednik” je monumentalna skulptura, ima jaku stilizaciju i rađena je sa jakom ekspresijom. Obiluju vertikalne i vretenaste forme sa jakim senkama, one izdužuju skulpturu, a taj način modelovanja pojačava monumentalnost.

„Pobednik” vam je došao „u komadu” za razliku od nekih drugih spomenika. Da li to znači da vam on nije najzahtevniji poduhvat?

„Pobednik” je izuzetno komplikovana skulptura za restauraciju, ali bilo je i drugih izazova. Nijedna skulptura nije imala istu problematiku, pre svega zbog načina na koji su nastajale i stepena oštećenosti. Najoštećenije su bile topčiderska „Žetelica”, „Dečak sa krčagom” sa Čukur-česme, Spomenik zahvalnosti Francuskoj. To nisu bili uobičajeni poslovi na konzervaciji nego se radilo reparaciji oštećenja i konsolidaciji konstruktivnosti forme.

Restauracija „Pobednika” u jednom momentu prešla je i na politički teren, tražena je čak i kompletna dokumentacija da se utvrdi šta se tačno radi sa skulpturom.

To je stvar trenutne političke situacije u zemlji. Sve je to normalno, ne vidim da ima išta loše u tome da se kontroliše šta se radi, kako pozicija, tako i opozicija.

Građani su otišli i korak dalje, restauraciju su pratile priče da mu je bukvalno izmenjen lični opis – uvećan nos, lice zategnuto, usne napumpane... Kako se oseća umetnik u ovim „teorijama zavere”?

U vremenu društvenih mreža to je postao normalan način komunikacije. Konkretno, kada je lice u pitanju, javnost su zbunjivale fotografije nastale u različitim uslovima. Jedna je pravljena na dnevnom svetlu, a druga u zatvorenom prostoru i pod drugačijim uglom. Čitanje forme je onda totalno različito.

Pobednik ponovo na Kalemegdanu (Foto I. Milutinivić)

Radovi koji su izvršeni na površini forme skulpture vezani su isključivo za očuvanje spomenika, koje je značilo precizno skidanje slojeva naslaga oksida i apsolutno nikakvih intervencija nije bilo na samoj bronzi, osim na mestima koja su imala mehanička oštećenja, rupe od metaka.

Vreme čak i najčvršćim pobednicima naudi. „Pobednik” je bio u lošem stanju i neki jači vetar, rekli ste, mogao je da ga sruši?

Da, bio je u alarmantnoj poziciji i poslednji trenutak je bio za restauraciju. To je signalizirano poslednjih sedam- osam godina. Imali smo turbulentnu ekonomsku i političku situaciju pa na red nisu stizale restauracije spomenika.

Tek kada je skinut otkriveni su i novi detalji kako na samoj skulpturi, tako i na postolju, a koji se tiču statike i bezbednosti. O čemu je reč?

Najveći problem je što je spomenik u ono vreme liven iz delova, ali je spajan gvozdenim šrafovima koji su od vode i vlage korodirali, i sve veze su vremenom popustile. Mnogi delovi su bili rasklimani između sebe, a najveći problem je bio što su skoro svi šrafovi kojima su stopala vezana za plintu popustili, i zbog toga se „Pobednik” klimao, kao što se klimao i soko u ruci, i mač koji je maltene ispao iz ležišta. Između delova od kojih je skulptura sastavljena, nisu idealni spojevi, u njih je ulazila voda, a led ih jednostavno razmiče. Sanacija svih tih kontakata od kojih je skulptura sastavljena bila je komplikovana.

Šta je sve podrazumevala ta sanacija i postoje li procene na koji period je „Pobednik” stabilan?

Svi ti šrafovi su ili zamenjeni ili su napravljeni trajni zavari između bronzanih delova. Onda je napravljeno ojačanje, pogotovo u donjoj zoni skulpture, udebljana je plinta sa dodatkom ploče od 25 milimetara i dve konstruktivne cevi od prohroma, koje su stavljene kroz noge, jedna grana prolazi kroz desnu ruku i spušta se kroz mač ponovo u plintu da bi se dobio treći oslonac, i na taj način je statika rešena. Trojica profesora Građevinskog fakulteta radila su statičke proračune i on je sada stabilan jer smo išli na najveći stepen zaštite. A koliko dugo... znate, on je sada revitalizovan i u daleko je boljem stanju što se tiče statike nego što je bio u vreme kada je postavljen, jer je korišćena nova tehnologija koja tada nije postojala.

Kako ste mu „zacelili” ratne rane od metaka?

Imao je više od 30 rupa na sebi, one su zatvorene zavarivanjem materijala sa istim hemijskim sastavom, osim u nekim zonama gde nije moglo, pa je korišćen približno isti sastav. Bilo je puno intervencija na samoj skulpturi gde je bilo ulubljenja, oko 100 na samoj površini i skoro toliko intervencija unutar skulpture.

Koliko ljudi je bilo angažovano od oktobra do danas na „Pobedniku”?

U radionici sam imao stalne saradnike, od šest do deset. Bilo je i saradnje sa kompanijom Meser-tehnogas oko čišćenja skulpture suvim ledom, izrade elektroda za zavarivanje i oko pripreme specijalnih mešavina gasova za zagrevanje, kao i sa kompanijom Mitrašinović u vezi sa podrškom za metalske radove. Milica Stojanović iz Narodnog muzeja bila mi je saradnik za konzervaciju.

Šta je bilo najteže?

Sve. Veoma je zahtevno bilo rešavati statiku, konsolidovati te spojeve, vratiti skulpturi čvrstinu, pogotovo između delova gde su veze popustile.

Koliko je neprospavanih noći zbog „Pobednika”?

Puno smo ostajali prekovremeno, ipak je rok za ovu vrstu posla tesan. Kompleksan je posao, dosta vremena se trošilo u iznalaženju najbolje moguće taktike u samom tehnološkom postupku, jer je bilo mnogo specifičnih zahteva.

 

Da li će „Čitalac” čitati novine ispred „Politike”

Krajem 90-ih napravili ste neobičnu skulpturu „Čitalac” za koju ste iz „Politike” uzimali iskorišćene klišee. Još tada ste imali viziju čoveka kako stoji na autobuskoj stanici ispred „Politike” i čita novine. Da li će se to i dogoditi?

Priča je potekla od v. d. glavnog urednika „Politike” Žarka Rakića, kada je jednom prilikom video uživo tu skulpturu. Onda je pokrenuo inicijativu da ona bude ispred „Politike”. Siguran sam da postoje zakonske i pravne procedure koje omogućavaju postavljanje skulptura na javnom mestu. Isto kao i vi voleo bih da znam sudbinu te inicijative.

 

 

 

 

 

 


Komentari8
3a190
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Smederevka
Bravo za našeg Kuzmu! Obrazovan, stručan, skroman, apolitičan...kompletna ličnost. Prijatno sam iznenađena što je baš on odabran za konzervatorske radove, jer ga preporučuje samo stručnost, a to ovih dana baš i nije na ceni. Budite ubeđeni da je odradio najbolje što se može u datim okolnostima. I da, ispoštovao je rokove, što je takođe ovih dana čudo neviđeno. Baš u Smederevu u najužem centru grada ulicu od 100m rade od prošlog leta i još uvek su u fazi zemljanih radova.
Pera Segedinac
Zar krpljenje i farbanje 200.000 evra?Koliko bi koštao novi?
ВлаДо
Победник је осим непријатеља победио време.Сада када чвршће држи мач у својим рукама а соко му неће одлетети са руке победиће и дужи временски рок од досадашњих 92 године.
ЦЗВРС
Сачекајте бар један век па реците хоп.
Desimir
Niko ne pominje nakrivljeni kameni postament? Pobednik je vraćen na nagnuto postolje?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja