Nisu ga odvezli na VMA ili u Urgentni da mu daju infuziju, već je kamion pod policijskom pratnjom pre nekoliko meseci vozio „Pobednika” do Bulevara pivopija u Smederevu. Tako je nazvano sokače u Jugovu, gde se nalazi atelje vajara dr Zorana Kuzmanovića koji ga je izlečio. Desno stopalo bilo mu je najviše oštećeno, tako da u sebi ima ponešto i od Ahilove sudbine. U sebi je decenijama trpeo roj pčela, jer su u njemu pronašli idealno mesto za osinjak.

Kada je priman u smederevski vajarski urgentni centar, ljudi su mu prilazili pažljivo, pravili selfije s njim, jer Meštrovićev sin, a kako ga drugačije nazvati, vremenom nam je svima postao bliski rođak. Doduše, neobično je visok, četiri i po metra, a da oči ponekad varaju, pokazala bi anketa. Većina bi se kladila da je dogurao do najmanje 40 metara visine.  

„Pobednik” je trebalo da bude na rehabilitaciji do marta. Biće da se oko njega nije mnogo motao Goran Vesić, valjda je zato „Pobednik” smešten što dalje od njega, u smederevsku ordinaciju, jer je spomenička restauracija trajala znatno kraće, pa nije obrtan kao što su magične kocke na trgu, ili prokopan kao centralne beogradske ulice. Srećom da ga je Vesić, kad bi se nekako dokopao Smedereva, samo celivao. Tako je „Pobednik” postavljen na Kalemegdanu na Dan zaljubljenih, pre roka.

Naravno da se tviter zajednica sjajno zabavljala, primećujući da mu je smanjen nos, da liči na Kristijana Ronalda s napućenim usnama, kao da su mu ubrizgavali botoks. Uočeno je da je „Pobedniku” podignut i zadnji trap, a kako je go, ko od Meštrovića rođen, čak ni najzlonamerniji nisu komentarisali njegov najosetljiviji deo.

Za klince, „Pobednik” kao da je prošao kroz instagram filter, ali kako nisam stručnjak za vajarske metode restauracije, za društvene mreže još manje, fama o njegovoj obnovi, srećom, bez izgradnje, samo potvrđuje da ga i ostali pojedinci, maliciozni i dobronamerni, smatraju jednim od nas. Dakle, spomenikom koji je postao čovek!

Kada su ga skidali, a potom ubacili u kamion, postavljeni su jastuci od peska, da bi mu bilo udobnije. Tako je bilo i kada su ga vraćali sa rehabilitacije. Imao je policijsku pratnju, a kako je, ležeći, posle devedeset i jedne godine u stojećem stavu bio i te kako umoran, Beograđani su ga pozdravljali sirenama i vikali mu: „Drži se!” 

Sada više nema rupe od gelera i metaka, čudni golub koji liči na orla, a koji se opasno klatio učvršćen je, kao i mač koji je ispao iz ležišta. Ništa od toga na prvi pogled nije bilo vidljivo na Meštrovićevom remek-delu. Izlečen je ugradnjom čeličnih konstrukcija koje su prošle kroz njegove noge, ruke i mač, što će reći da su mu urađeni koronarografija i stentovi. Ne bi me čudilo da mu je vajar davao anesteziju.

Večno mladog, a tako starog, držala su ga svega dva zarđala šrafa i beton, a kako je izvajan od bronze, imao je gromobran, da bi se munje odbijale od njega, mada verujem da je u slučaju paklenih nepogoda i nebeskog vatrometa, podizao mač i terao ih kako od sebe, tako i od Beograda!

Nije me međutim iznenadilo da je izrešetan sa 30 gelera. Kakvu je drugačiju sudbinu i mogao da ima simbol Beograda, a da ne bude toliko puta upucan, a tako živ! Rešetali su ga, a on je mirno podnosio rafale i šrapnele, gledajući ka oslobođenim teritorijama sa druge strane Ušća. Slavni Meštrović stvarao ga je imajući u glavi i na skicama izgled Herkula, ali srpskog!

Šta je znao Ivan Meštrović, a kasnije svi Beograđani? Da je Beograd bez „Pobednika” isto što i „Pobednik” bez one stvari. Ne mislim, pri tom, ni na mač, ni na pticu.

Šta je primetio „Pobednik” kada je svečano postavljen? Nije video gondolu, inače bi ga strefila srčka. Video je čelnike gradskih vlasti, ali kada su mu prišli s mobilnim telefonima, laknulo mu je, jer nisu držali čekiće. Ko bi, pa čak i on, takav div-junak pretvoren u pop-stara, izdržao rekonstrukciju rekonstrukcije najavljene rekonstrukcije?

Verovatno se „Pobednik” mangupski setio i vremena kada je trebalo da bude postavljen na Terazijama, pored česme, ali su se beogradske dame pobunile, jer je bila sramota da mladoženskinje gledaju golog, zgodnog muškarca usred Beograda, pa makar bio bronzani, mišićavi frajer. Bilo je i tada frke u gradskoj opštini, nemajmo iluzija da su ovi današnji revolucionarni izum veštačke inteligencije.

Naravno, i tada su žene ključno uticale na urbanističku i spomeničku politiku kraljevine, ma šta o sebi mislili muškarci, imajući iluziju da su gospodari patrijarhata. Ispostavilo se, kao i uvek, da su dame pametnije.

Postavljen je baš tamo gde treba, kao stražar nad najvažnijom strateškom tačkom Evrope, ušću Save u Dunav, pa nam zbog loše izabranog mesta prebivališta puštaju krv vekovima, kao da nas je nečastivi naterao da obitavamo na ovom bajkovitom i ukletom mestu sa najlepšim zalaskom sunca, umesto da u karavanima krenemo negde ka Skandinaviji, gde krvavo nebo u suton ne priziva zlo i interese velikih sila.  

„Pobednik” ne bi bio izrešetan, a svi bismo ostali na broju!