Zvonimir Krnetić (1930–2016) – nezaboravni tenor, upravo je tako naslovljena izložba posvećena ovom čuvenom umetniku, prvaku Beogradske opere, čije je otvaranje zakazano za večeras u 18.30 časova u prestoničkom Muzeju Narodnog pozorišta. Zahvaljujući autoru postavke Draganu Stevoviću, do početka aprila, biće izloženi u ovom prostoru Krnetićevi lični predmeti, plakati iz predstava u kojima je pevao, kritike, fotografije koje obuhvataju period od detinjstva do kraja njegovog radnog veka.
– Kada se osvrnem unazad i sagledam celu karijeru sa svih strana, rekao bih da je to bio maraton. Na tom pevačkom putu uspeo sam da izmerim svoje mogućnosti, da odredim sebi tačnu snagu, koliko sam kad mogao da dam i da uspem i na kraju ovog celog mog životnog opusa, sve je kako sam želeo i kako sam zamišljao – govorio je veliki tenor svojevremeno u intervjuima za radio i televiziju.
Kao Beograđanin Zvonimir Krnetić je prve muzičke korake načinio u rodnom gradu, tu je nizao kasnije pevačke, a u kasnijim godinama i pedagoške uspehe. Posle srednje muzičke škole „Mokranjac”, Krnetić je diplomirao na odseku za solo pevanje, na Muzičkoj akademiji u Beogradu 1960. godine u klasi Jelke Stamatović. Zahvaljujući stipendiji godinu dana provodi na konzervatorijumu „Benedeto Marčelo” u Veneciji, u klasi Paola Bononija. Po povratku u Beograd, postdiplomske studije privodi kraju u klasi čuvene Zdenke Zikove. Kao student 1958. je primljen na mesto člana Opere Narodnog pozorišta u prestonici, gde uči mnogo od dirigenta Bogdana Babića. Zlatno doba Beogradske opere obasjalo je i njegov talenat i pomoglo mu da proputuje svet zahvaljujući glasu. U nacionalnom teatru sarađuje sa velikim domaćim operskim pevačima poput Milke Stojanović, Olivere Miljaković, Biserke Cvejić, Živana Saramandića, Miroslava Čangalovića.
Ne postoji kriza opere, već je to pitanje tradicije i određene kulturne politike, govorio je ovaj umetnik
Dobio je mnoga značajna priznanja, a iza njega su ostali snimci na albumima sa operskim arijama. Na matičnoj sceni ostvario je nezaboravne uloge u operama „Travijata” (Alfred Žermon), „Seviljski berberin” (Grof Almaviva), „Madam Baterflaj” (F. B. Pinkerton), „Hofmanove priče” (Hofman), „Boemi” (Rodolfo), „Koštana” (Stojan), „Faust” (Faust) „Aida” (Radames), „Verter” (Verter), „Karmen” (Don Hoze), „Toska” (Kavaradosi), „Aida” (Radames), „Kavalerija rustikana” (Turidu), „Rigoleto” (Vojvoda od Mantove). Sa Operom Narodnog pozorišta, ali i samostalno gostovao je širom Evrope. Pevao je sa Bonaldom Đaiotijem, Nikolajem Đaurovim, Titom Gobijem, Anom Mofo i drugima.
– Sećam se da sam sa velikim žarom pevao Kavaradosija u „Toski”, često sa gostima, između ostalih i sa Titom Gobijem. Kada sam saznao da Gobi dolazi u Beograd, zadrhtao sam od sreće, što smo dobili priliku da pokažemo, šta mi ovde u Beogradu možemo u italijanskom belkantu. Kad smo završili predstavu, on je meni prišao i kazao: „Mladiću, bravo!”. To, kao da mi je dalo krila i drago mi je sećanje na taj nastup – prisetio se jednom prilikom Krnetić.
Posle dvadesetogodišnjeg iskustva na operskoj sceni i koncertnom podijumu, Krnetić je, iako je tada bio relativno mlad, počeo da se bavi i pedagogijom gde je ostvario značajne rezultate. Kada nas je napustio, pre četiri godine, njegova učenica Ljiljana Antonijević, profesorka solo pevanja u Muzičkoj školi „Stanković” u Beogradu osnovala je Udruženje i Memorijal Zvonimir Krnetić s namerom da sećanje na čuvenog tenora i pedagoga nastavi da živi. I to je najmanje što učenik može da učini za svog profesora, smatra Antonijevićeva.
– Pevač mora i danju i noću da živi sa muzikom. Nema velikog odmora, dok god traje karijera. Ako se opustite, gotovo je! Pogotovo što je reč o živom instrumentu, morate svakog dana, ujutru, da vidite da li je glas tu, da prođete kroz vokalize, da radite gimnastiku, da budete stalno u pokretu i da živite sa tim – bio je savet iskusnog umetnika.
Pamte se i ove njegove reči:
– Ne postoji kriza opere, već je to pitanje tradicije i određene kulturne politike. Na žalost, na kulturu dajemo veoma malo. U svom pedagoškom radu sam dolazio u kontakt sa mnogim studentima, kojima sam govorio da je prvenstveno važan glas, ali sam upozoravao da posle toga mora da stoji veliki rad i iznad svega dobri nervi.
