petak, 30.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 20.02.2020. u 20:00 Višnja Aranđelović

Svaki bolesnik ima pravo na negu do kraja života

U Srbiji, procene su „Belhospis centra”, potrebe za palijativnim zbrinjavanjem ima oko 16.000 pacijenata, ali u medicinskim ustanovama nema dovoljno mesta za sve njih
(Фото Белхоспис центар)

Kada se neko približava kraju života jedina briga ne bi trebalo da bude samo kako mu smanjiti bol, već staranje i o njegovom emocionalnom, psihičkom i socijalnom stanju. Ukratko, to bi bila i definicija palijativnog zbrinjavanja o kojem smo uoči obeležavanja Međunarodnog dana socijalne pravde razgovarali sa Verom Madžgalj, izvršnom direktorkom Centra za palijativno zbrinjavanje „Belhospis”.
– Pravo na dostojanstven život, a samim tim i smrt, jedno je od osnovnih ljudskih prava. Zato je važna sveobuhvatna briga o pacijentima i to od onog trenutka kada im je postavljena dijagnoza sa neizvesnom prognozom, poput kancera, Alchajmera, cerebralne paralize, HIV-a, odnosno AIDS-a... Kada govorimo o palijativnom zbrinjavanju zagovaramo da čoveka ne treba posmatrati kroz bolest i, iako najvažnija, nije i jedina briga kako mu umanjiti bol, već voditi računa o njemu kao socijalnom i emotivnom biću. Uz sve to pažnju treba posvetiti i članovima njihovih porodica – pojašnjava za „Politiku” naša sagovornica.
U Srbiji, procene su ove organizacije, potrebe za palijativnim zbrinjavanjem ima oko 16.000 pacijenata. Iako resorna ministarstva pokazuju interesovanje za ovaj problem, trenutno ne postoji dovoljno kapaciteta. A u zdravstvenim ustanovama u kojima i ima mesta za ovu vrstu zbrinjavanja standardi su daleko od onoga što je međunarodna praksa.

– Pre svega neophodan je tim koji će brinuti o pacijentu i njegovoj porodici, osim lekara tu bi trebalo da su i psiholog i sociolog. Mnogi pacijenti, recimo, ne znaju da imaju pravo na takozvanu tuđu negu. Dešava se da porodica u želji da svom članu produži i učini kvalitetnijim ostatak života prodaje imovinu i sve dublje upada u siromaštvo – upozorava Vera Madžgalj.

Idealna slika, kada je reč o palijativnom zbrinjavanju je da u Srbiji osim stacionara postoje i dnevni centri kao i podrška kod kuće, jer čak 70 odsto bolesnika želi da poslednje dane života provede u svom domu. Već postojeće službe za kućno lečenje nisu dovoljne jer u svom timu nemaju ni psihologa ni sociologa, a ni sami lekari nisu dovoljno obučeni za palijativno zbrinjavanje. Naša sagovornica smatra da bi civilni sektor mogao mnogo da doprinese u ovoj oblasti.

– Mi imamo oko 150 volontera koji su posvećeni pacijentima kojima je potrebno palijativno zbrinjavanje. Sve usluge koje nudimo su besplatne, potrebno je samo da nas oni kojima je naša pomoć potrebna kontaktiraju. Naš tim u kojem su lekar, medicinska sestra, psiholog i socijalni radnik posećuju pacijente u njihovim kućama i nakon uvida u istoriju bolesti, pregleda i procene socijalnog statusa predlažu plan daljeg zbrinjavanja. Ono što je važno da napomenem jeste da je usluga doktora savetodavna, jer on ne propisuje lekove. Tu je da predloži terapiju za kontrolu bola i adekvatnu negu i taj izveštaj daje izabranom lekaru sa kojim je u kontaktu – pojašnjava naša sagovornica.
Sve vreme njihov tim vodi računa o potrebama i željama pacijenta i porodice nudeći podršku koja može da uključuje, recimo, donaciju dekubitnih dušeka i kreveta, ortopedskih pomagala i svega onoga što se ne može dobiti kroz zdravstveno osiguranje.

– Čak ako pacijent zatraži duhovnika, tu smo da i taj susret omogućimo. Naša podrška ne prestaje smrću pacijenta već se nastavlja i narednih godinu dana, koliko traje period žalosti. Naročito ako su iza preminulog ostala mala deca radimo na tome kako da prevaziđu traumu nastalu odlaskom roditelja – dodaje izvršna direktorka „Belhospisa”.

Kako zatražiti pomoć

Pacijenti i njihove porodice mogu se direktno obratiti „Belhospis centru” na broj telefona 011 33 43 311 ili na imejl adresu office@belhospice.org. Nažalost, ovaj centar još uvek nema mogućnosti za bolnički smeštaj pacijenata. Za sada je u planu izgradnja ovakvog objekta, a kada će se to i dogoditi zavisi od donatora. Za sada, pacijentima je na usluzi dnevni centar u Malom Mokrom Lugu, koji je otvoren od devet do 16 časova, a obolelima omogućava veliki broj aktivnosti – od razgovora sa psiholozima i sociolozima do korišćenja usluga frizerskog salona.

Komentari5
cff01
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Срба
Има. Али, не у Србији. Овде, не дао Вам Бог да душу морате у некој болници да испустите.
DacaZvezdana
Centar ili smeštaj za umiranje. Pružaju uslugu pri samrti ... možda je to dobro a možda i nije. Na kraju života je ipak najbolje da su najbliži srodnici tu, ali naravno, neizvodljivo uvek. Videla sam kako časna sestra obavlja tu dužnost. Čita molitviu kao mantru i drži bolesnika za ruku. To je sve. U sobi leže desetak istih takvih, sami, bauljaju po krevetima i niko im ne prilazi. Tužna stvarnost. Kuda ide ovaj svet. Hospiciji su deo katoličke crkve i obuka je uglavnom njihova.
Boris
@DacaZvezdana Tako je to. Da li ste ocekivali da ce sestra da dozivljava patnje i traume kao i ona? Nema te plate za koju bi neko to podnosio. Ne postoji dostojanstvena smrt, sem one u snu, od starosti. Svaka bolest je grozna.
stari doktor
Tako je to kod nas, kada se približi vreme odlaska usled neizlečive bolesti i starosti, za njih nema niti je ikada i u vreme SFRJ bilo mesta gde bi bili smešteni da dostojanstveno umru uz svu medicinsku negu i palijativu. Nema je ni sada. Blago onima koji imaju porodicu i kućni smeštajni kapacitet da ostanu do smrti sa svojima uz terensku palijativu, za koju se zalaže ova institucija. Tako se patnje i umiranje u našoj varijanti pretvaraju u pravi Danteov pakao. I to je naličje naše stvarnosti.
Fonko
Srbija je zemja paralelnih pogleda na sve.Majku smo vodili po svim bolnicama,svuda su rekli da nemaju mesta,da nije pacijent za njih... Sve to razumem,ali zena je bila mlada.ni u jednom trenutku niko nije pomenuo vrstu zbrinjavanja o kojoj pisete.Cak i kada je pre toga bila u bolnici,pregled od velike vaznosti je bio zakazan za dva meseca stonje bilo ravno smrtnoj presudi.U dogovoru sa doktorom poveli smo je na privatno snimanje da bi je vratili u bolnicu ali na povratku su nas ipak odbili...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja