ponedeljak, 18.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 25.02.2020. u 14:10 Ramiz Hadžibegović
TRADICIJA

Brige se ostavljaju pred kućnim pragom

Ulaz u dom ocrtava granicu između poznatog i nepoznate stvarnosti, to je međa između privatnog, intimnog i javnog
(Фото Ансплеш)

Ko u detinjstvu nauči da pristojno prelazi svoj mali prag, znaće kasnije da ulazi na velika vrata. Kućni prag je, po narodnom verovanju, sveto mesto, redukovani pojam za celu kuću, za dom, porodicu.

Po narodnom predanju, kad se traži lokacija za gradnju kuće bira se mesto gde petao peva, gde se roje pčele, gde je mravinjak, gde ovce vole da prenoće, gde šljiva najbolje raste. Uobičajeno je da se ulazna vrata postavljaju uz izvođenje posebnih rituala koja ih pretvaraju u objekat poštovanja.

Svaki domaćin je nastojao da mu prag bude od najkvalitetnijeg drveta, po mogućnosti umetnički obrađen, dok je drveni prag ustupao mesto nečem trajnijem, ponajviše kvalitetno obrađenom kamenu. A kad kameni prag legne u svoje spremljeno korito, porodičnoj sreći nije bilo kraja. Čim se ugrade, vrata postaju svetinja koja štiti porodicu od spoljnog sveta i od nedobronamerne energije. Na ulazu se kačio zvekir, ukrasna alatka čijim se udarcima u vrata najavljivao dolazak ili pozivao domaćin.

Granica unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta

Kao simbol snage, energije i karaktera, prag je dominantna lokacija u svakom domaćinstvu, a kao elemenat tradicionalne gradnje nosi fundamentalnu simboliku svetinje, prelaska iz sigurnosti familijarne utrobe u dnevno svetlo gde je svako izložen riziku.

Svaki prelazak preko praga ima snažan i gotovo magijski učinak na ljude. Iskreni prijatelj ne preskače tuđi prag, već se na njemu pomoli, osloni, pokloni, ostavlja otisak svoje dobre namere.

Iako je metafora praga davno iskoračila izvan ovog vremena i ovih međa, on je oduvek bio moćan simbol ocrtane granice između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, odnosno prostora u kojima čovek obitava, ali i zavetrina od istrošenog života. Naša kuća, bila ona dvorac, potleušica ili izba, puna je najdubljih emocija; to je naše sklonište, zbeg, prostor topline i ugode, komocije i slobode, mira, mesto gde se skrivaju dragocene i nikad otkrivene tajne.

Izvan praga, javni prostor je uvek pun neizvesnog značenja, velikih dilema i svakovrsnih provokacija, to je svet rada, truda, zanimanja i poteškoća; prostor sivog, bezbojnog i ubogog. Razapet između familijarnog i spoljnog sveta, prag miri te dve krajnosti i dimenzije života i njegovog prostora.

Preko praga sve iznosimo ili unosimo. Kućni prag ocrtava granicu između poznatog i nepoznate stvarnosti; to je međa između privatnog, intimnog i javnog.

U tome i jeste njegov značaj i simbolika kao stožera i zaštitnika familije. Pa ipak, čovek preko praga teži i uspeva da miri i ujedni unutrašnjost i spoljašnost. Zato mnoga najbolja prijateljstva funkcionišu baš do kućnog praga.

Živimo u vremenu praznih sela, napuštenih kućnih pragova. Teško da ima sudbonosnije odluke od napuštanja svog kućnog praga, bez obzira na to da li čovek odlazi što mora ili zato što želi. Večno u potrazi za boljim životom, za nečim novim, drukčijim, vrednijim...

Kućni prag je uzrok najrasprostranjenije bolesti koja muči sve, a zove se nostalgija.

Nekada je kućni prag bio mitski prostor čija svetlost je bila neupitna, iako verovanje u njegovu mističnost, poput većine takvih predanja, pod uticajem savremenih shvatanja, sve više tone u zaborav. Navodim samo nekoliko primera verovanja: u kućnom pragu se kriju mnoge tajne živih i mrtvih; tu je skrovište zlih sila, duhova i aveti, ali i pozitivne energije.

Mnogi magijski rituali izvode se na samom pragu ili pokraj njega. Svaka nevesta dolaskom u novu kuću, ili izlaskom iz doma, iskazivala je poštovanje prema kućnom pragu time što je morala prelaskom preko njega da ispoštuje rituale lokalnih običaja, iako je mnogo od toga danas izmenjeno ili zaboravljeno.

(Foto Piksabej)

Put u novi život

Ponekad svet izgleda čudesnije dok se stoji na svom pragu, a njegovo prelaženje otvara put u novi život. Tako, ko u detinjstvu nauči da pristojno prelazi svoj mali prag, znaće kasnije da ulazi na velika vrata. Sazdan na istinama prvoga reda, prag je metafora humanijeg načina života s više vremena za sebe i porodicu, prijatelje i za svakovrsna uživanja.

Ono što je imanentno kućnom pragu jeste njegov zahtev i molba ukućanima da u domove ne unose svoje profesionalne, zdravstvene, poslovne, emotivne i druge probleme. Sve nedaće savremenog čoveka ne pripadaju familiji, ženi, deci, roditeljima, već našem spoljnom angažmanu i ambijentu gde i treba da se rešavaju i završavaju.

Kad se poliva vodom...

Mnogo je priča, verovanja ili sujeverja vezano za prag: ako vam Ciganka pljune na prag, dugo će vas sreća pratiti; kad na pragu zapeva petao ili svraka, doći će gosti; dok grmi, ne valja stajati na pragu; sedenje na pragu sluti siromaštvo; preko praga se ne valja rukovati; za osobom koja polazi na dalek put ili odlazi da reši neki veliki problem, poliva se čista voda...

Okićen za svatove i Ivanjdan

Običaji su različiti, ali uglavnom svi imaju magijsku, versku simboliku. Ono što je svima zajedničko je običaj da se ulazna vrata kuće kite raznoraznim vencima od cveća i potkovicama, dok se mlada prenese preko praga ili preskače prag. Prenošenje mlade preko kućnog praga i dalje odoleva naletu novih trendova i taj ritual je prisutan jednako u selima koliko u gradovima.

Narod je verovao da kićenje praga donosi sreću i svaku blagodet: kiti se za Božić, Novu godinu, uoči Đurđevdana, za Vrbicu, Ivanjdan. Naše bake i majke stavljale su ispod praga lekovito bilje, grančice badnjaka, ljuske od uskršnjih jaja, orahe, žito...

U soliterima, daleko od rodne kuće

Ljudi iz velikih gradova, nošeni iluzijama boljeg života i uživanja, koji stanuju u soliterima, ne znaju šta je to kućni prag, niti poseduju emociju prema njemu. Svi oni koji napuste prag rodne kuće i nađu se u soliteru, beskućnici su jer žive jedni drugima na glavi i celog života sebi postavljaju pitanje: „Šta ću ja ovde?” jedni druge znaju po blindiranim vratima, neurednoj terasi, svađi, tuči ili galami, po psu, muzici. Takvi nikada ne mogu s ponosom izgovoriti rečenicu: moja rodna kuća. Na pragu kuće rađao se i nestajao život, dok se on danas rađa u porodilištima, a završava se, takođe, na klinikama.

Komеntari2
9b652
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Gordon Mallory
Prelijep tekst, zaista sam dirnut. Uživam u pisanju gospodina Hadžibegovića, imaju stari šarm Politike iz vremena prohujalih.
Zorica
Sjajno i mudro napisano,ilustrovano toplim fotografijama.Hvala

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja