Nataša Tapušković, glumica osobenog scenskog dara otisnula se, a da nije ni slutila, u žanr monodrame. Krivac za ovakav poduhvat je jedan od najintrigantnijih pisaca savremene ruske drame Ivan Viripajev i njegovo delo „Jul” u kojem snagom ironije tretira problem izbavljenja običnog čoveka koji može biti svako od nas. Pa čak i žena, zbog čega je sam pisac insistirao da lik Petra, kao i ostale likove, tumači žena, odnosno glumica.
Monodramu „Jul” u izvođenju Nataše Tapušković publika će moći da vidi na sceni „Studio” matičnog Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu sutra kada će i početi scenski život u ovom prostoru. Pre toga „Jul” je gostovao 21. februara na kamernoj sceni novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, a veče kasnije u Narodnom pozorištu u Kruševcu. Režiju je potpisala Tara Manić, dramaturg je Dejan Prćić, kostimograf Srđan Perić.
Petar, neobični junak predstave „Jul” je 70-godišnji ubica, koji usled požara ostaje socijalno i egzistencijalno ugrožen. Put njegovog izbavljenja biće prožet surovošću, nasiljem, potragom za „njegovom rođenom ludnicom”, kao možda jedinim utočištem koje mu pripada.
– Uvek sam bila iznova opčinjena čitajući dramu „Jul” i mislila sve vreme da je to monodrama za muškarce. Činilo mi se neverovatnim da ovo delo još niko od kolega nije radio, da bih tek posle trećeg čitanja u podnaslovu pročitala da „na scenu izlazi žena da odigra sve ovo”. Tada me je „Jul” još više opčinio. Odjednom sam razumela neverovatnu lucidnost Viripajeva koji, kombinovanjem surovosti i nežnosti, u isti mah progovara o bitnim pitanjima na paradoksalan način. Takođe, u podnaslovu dela piše „trilogija o izbavljenju” – priča naša sagovornica i dodaje:
– Brojna su pitanja koja, na tom putu izbavljenja, Viripajev postavlja kroz lik Petra. U kom to trenutku čovek postaje žrtva sopstvenog spasenja? Koja je to granica surovosti, bola, podnošenja sopstvene sudbine? Koliko surovosti može stati unutar strasti da se dosegne blaženstvo, odnosno raj, i kome on pripada? Pisac ne ostavlja mnogo nade glavnom junaku, ali je putovanje presudno, ta žudnja i težnja da se stigne u Arhangelsk. Tamo gde je nedosanjani raj.
U ceo proces nastajanja monodrame „Jul” uključili su se i rediteljka Tara Manić i drugi saradnici, jer je Nataša Tapušković želela da ima „tuđe oko” koje će njen rad pratiti iz drugog ugla.
– Sve nas je obuzeo Viripajev. Pokušali smo da otkrijemo kojim to različitim sredstvima možemo tumačiti i razdvojiti dva sasvim različita dela unutar teksta. U prvom delu Petar publici otkriva šta mu se sve dogodilo na putu do ludnice, dok je drugi deo, istančaniji, podignut gotovo na metafizički nivo. Tada je Petar u ludnici, vezan, ostaju samo misli, sećanja, snovi koji ga pohode kao utvare – priča umetnica.
U tumačenju tog drugog dela, objašnjava Nataša Tapušković, odlučili su se za filmski izraz i video-materijal, pa je bila u prilici da odigra sve te tako različite likove u sasvim drugačijem glumačkom izrazu. Publika koja dolazi na predstavu i ne poznaje damar Viripajeva i njegovu strast, bila je podjednako raspoložena i zavedena, kao i publika koja vrlo dobro poznaje specifičnost, može se reći, njegove poezije. Novija ruska dramaturgija obiluje strastvenim odnosom prema ljudima sa margine, dodaje.
– Ponekad mi se čini da bi u ovom vremenu svaki komad trebalo da govori o usamljenosti, da je to ključ i tačka susreta pozorišta sa sobom, sa nama učesnicima, kao i publikom. Današnje pozorište upravo zaobilazi usamljenost zato što mu manjka strasti, nedostaje onaj Eros koji traži aktivitet izraza, onu zonu: izlaska na crtu. Drama „Jul” je poput savremene antičke drame, pisac izlaže svog junaka krajnjoj egzistencijalnoj ugroženosti ne bi li bio u prilici da ispita svoj prostor postojanja. Posle nekoliko igranja sam osvestila svoju suštinsku vezanost za ovaj komad, to jest, mogućnost da svojom usamljenošću istupim i to je ogromno rasterećenje. Ovaj tekst je ponudio sve te krajnje kapacitete u kojima se krećem.
Iza Nataše Tapušković su brojne uloge koje je ostvarila do sada. Na sceni JDP-a publika je trenutno gleda kao Gospođu R u nagrađivanoj predstavi „Zašto je poludeo gospodin R?”, odnosno Jovanku u „Gospođici”, Marselu u predstavi „Hotel ’Slobodan promet’”, Pinterovoj „Izdaji”… Sa druge strane Nataša Tapušković ne voli da se medijski eksponira. Evo i zašto:
– Negujem, koliko je to moguće, vrstu anonimnosti. Današnjica hrli u transparentnost, a meni je ipak draža transcendentnost. Uzbuđuje me ta vrsta igre sa dobom i njegovim zahtevima. Lepota igre je u pitanju, ispitati na koji će način stvarnost reagovati na doslednost i slobodu negovanja sopstva. Posebno sam radoznala po tom pitanju.
