ponedeljak, 26.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 08.03.2020. u 21:00 Marina Vulićević
INTERVJU: TREJSI ŠEVALIJE, književnica

I dalje se plašimo da noću same idemo ulicama

Ako upoređujemo to gde smo sada i gde smo bili tridesetih godina 20. veka, sada su ženama otvorene mnoge mogućnosti
(Фо­то Ла­гу­на)

Autorka čuvenog romana „Devojka sa bisernom minđušom” Trejsi Ševalije posle devet godina, ponovo je bila gošća svog beogradskog izdavača „Lagune”, koji je objavio sve njene knjige. Ovom prilikom bilo je reči i o njenom novom romanu „Jedna nit”, u prevodu Nenada Dropulića, priči o ženi koja se u periodu između dva rata u Engleskoj bori za sopstvene vrednosti. Trejsi Ševalije je Amerikanka koja živi u Velikoj Britaniji. Poznata je i po bestselerima „Pali anđeli”, „Dama i jednorog”, „Plameni sjaj”, „Izuzetna stvorenja”, „Poslednji begunac”, „Plodovi na vetru”.

Vajolet, glavna junakinja vašeg romana „Jedna nit”, naizgled je tipična žena svoga doba, jedna od mnogih koje su u Velikom ratu izgubile verenike i muževe, ali i nije sasvim tipična jer postaje neudata majka?

Ona se buni. U to vreme od žena se očekivalo da se udaju, a ukoliko nisu bile udate, smatralo se da sa njima nešto nije u redu. Posle Prvog svetskog rata bilo je dva miliona žena više od muškaraca. Britansko društvo nije bilo spremno na to da toliko njih ostane neudato, bilo im je vrlo teško. Mogle su da rade kao nastavnice, ili bolničarke, ili da se bave sekretarskim poslom. Međutim, teško su mogle da prežive sa malim platama. Morale su da se oslanjaju na svoje porodice, da žive sa starim roditeljima, na njih se gledalo sažaljivo. Odlučila sam da stvorim ženski lik koji se tiho buni protiv toga, i koji se trudi da stvori novi, bolji, život. Ne znam treba li da odamo tajnu završetka knjige da junakinja postaje samohrana majka, to može da pokvari utisak čitaocima, ali važno je reći da je sposobna da pronađe druge načine da bude srećna u odnosu na one koje nameće društvo.

Opisujete komplikovane odnose majke i kćerke. Zbog čega je to toliko prepoznatljiva i uobičajena situacija?

Mislim da jeste. Srećem puno čitateljki koje u knjizi prepoznaju sopstvene teške odnose sa svojim majkama. Frojd je rekao da kada roditelj ima dete istoga pola teškoće nastaju zbog toga što se dete odvaja od zadatog polnog uzora. Kada se kćerka razdvaja od majke, to se dešava uz mnogo svađe, ali, takođe, tu je reč i o sukobu generacija. Vajoletina majka odrasla je u viktorijanskom dobu 19. veka, dok je njena kćer modernija. Tu nastaje sukob, pored napornog majčinog karaktera. Zbog toga je za Vajolet napuštanje roditeljskog doma, preseljenje u Vinčester, i pronalazak novog života, od suštinskog značaja. Moja junakinja vezom stvara nešto što će pripasti drugima, ljudima koji će na njenim izvezenim jastucima sedeti ili klečati u crkvi. Na tim rukotvorinama stajaće njeni inicijali i datum nastanka, biće u katedrali stotinama godina. Jastuci o kojima pišem još su tamo. Vernici ih gledaju, kleče na njima, a za Vajolet, to znači da je izašla iz okvira običnosti i da je ostavila svoj trag u životu drugih. To donosi veliko zadovoljstvo.

Koliko ste proučavali doba o kojem pišete?

Puno sam istraživala. Ne samo tehnike veza, već i o katedrali u Vinčesteru, o ženama toga doba. Takođe sam morala da budem upućena i u to kako su se ljudi oblačili, kako su se hranili, o čemu su razmišljali, kako su se zabavljali. Kako je izgledalo voziti automobil u to vreme, kakvi su bili mirisi, kakvi su bili zvuci.

Kada je reč o žanru istorijskog romana, koja epoha vam je najbliža?

Teško je to reći, zbog toga što temu biram ne po vremenu u kojem nastaje, već po motivima, bilo da su to vezeni jastuci u katedrali u Vinčesteru, praistorijski fosili pronađeni na obalama Engleske ili holandski slikar 17. veka. Najpre se zainteresujem za određene teme, prvo izaberem motiv, a onda uranjam u vreme.

Ima više ljubavnih tema u vašem novom romanu. Kako ljubav opstaje u teškim vremenima?

Mislim da uvek postoji mogućnost za ljubav. Ali, u ovom romanu postoji više vrsta ljubavi: između muškarca i žene, majke i kćerke, tetke i sestričine, između žena, tu su i prijateljske ljubavi. Odrastamo u uverenju da težimo samo romantičnoj ljubavi, i da sve postaje u redu kada pronađemo partnera, ali zapravo niko ne može da bude sve drugoj osobi. Važan mi je moj suprug, ali takođe su mi vrlo bitni prijatelji, koji mi pružaju drugačiju vrstu odnosa. Mislim da je to realističniji način gledanja na život.

U svetu se obeležava Međunarodni dan žena. U kojoj meri su žene zaista slobodne da izaberu svoj život?

Ako upoređujemo to gde smo sada i gde smo bili tridesetih godina 20. veka, kada su žene poput moje junakinje mogle da rade samo određene poslove, a visoko obrazovanje im je bilo teško dostupno, sada su ženama otvorene mnoge mogućnosti. Mogu da se bave bilo čim, doktori su nauka, rukovodioci su širom sveta, vode velike kompanije, a u Ujedinjenom Kraljevstvu sada je na univerzitetima više žena nego muškaraca. Mnogo toga je promenjeno, ali nešto je ostalo isto. U knjizi opisujem da tokom jednog praznika moja junakinja šeta sama u prirodi, što je čini nervoznom. U cilju istraživanja, htela sam i sama da prođem tim putem, trebalo je da sa mnom pođe i moj suprug, ali se razboleo. Pomislila sam da ipak ne želim da se tim poljima krećem bez njega. Dakle, i dalje se plašimo da noću same hodamo ulicama, a kada se iza nas još nađe i nepoznati muškarac, prelazimo na drugu stranu. Pored te vrste straha, takođe smo i manje plaćene od muškaraca. Ali, mislim da ipak napredujemo i da treba tako nastaviti.

Dolazite iz Velike Britanije. Kakva je sada tamo atmosfera posle Bregzita, zatim, i zbog virusa...?

Ujedinjeno Kraljevstvo zvanično je 31. januara napustilo Evropsku uniju, i negde u isto vreme virus se ispoljio. Pomislila sam da nas Bog kažnjava. Bolno je živeti u Engleskoj poslednjih godina, virus korona nas podseća na to da smo povezani sa drugima i da treba da sarađujemo. Evropska unija je tokom mnogo godina obezbeđivala jedinstvo i mir, a ljudi koji su glasali za odlazak uskoro će otkriti da njihovi problemi neće nestati izlaskom iz EU. Mislim da će Velika Britanija postati siromašna zemlja, imaće mnogo manje uticaja u svetu. Sve je to velika šteta. Biće nam potrebno više saosećanja, zbog migrantske krize, a treba ujedinjeni da se borimo sa klimatskim promenama i virusom korona, zbog toga je smešno napuštati EU. Mislim da se bližimo mračnim vremenima, volela bih da budem optimističnija.

Učestvovali ste u projektu Hogart Šekspir, ponovnog pripovedanja dela najvećeg dramskog pisca. Kakav je bio vaš pristup Šekspiru u romanu „Novi učenik”?

Izdavač me je zamolio da izaberem neki Šekspirov komad i reinterpretiram ga kao roman. Odlučila sam se za Otela. To je priča o autsajderu, a ja sam autsajder kao Amerikanka u Engleskoj, gde živim već 35 godina, ali i dalje imam američki akcenat. Roman sam smestila u Vašington, 1974. godinu na školsko igralište, gde svi junaci imaju 11 godina, koliko sam ja imala u to vreme. Ovaj moj roman istražuje rasizam koji se ispoljava na igralištu. U jednom nivou sećala sam se svoga detinjstva, a išla sam u školu gde je bilo više Afroamerikanaca, ja sam dakle bila manjina, međutim izabrala sam da moj Otelo bude crn i da kroči na igralište bele dece. Šekspir mi je već dao likove i priču, samo sam pronašla način da to bude i Trejsina priča.

Komentari1
6642e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Božidar Anđelković
Питања би требало да буду написана црним словима. - У београдској Савамали жене ноћу не смеју да остају саме ни у сопственим становима. Зашто? Е, то нећу да напишем да ме ,,либерални" коментатори не би критиковали да ширим панику.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja