Šareni aranžmani na policama ispred tezge, prvo je što se ugleda kada se iz ulice Maksima Gorkog stigne na Kalenić pijacu. Pravi ih, na svojoj tezgi, već dvadeset godina pravnica Svetlana Popović.
Šeboj mami i izgledom i mirisom, a uklopljen sa ostalim cvećem u neobičnim korpama izgleda bajkovito. Tu su i orhideje, ruže, zumbuli, narcisi... bilja svakojakog ali nama za oko zapeo baš šeboj. Biljka nežnog i rustičnog izgleda, nekada izuzetno cenjena kao rezani cvet i jako popularna. Zapravo, iznenadili smo se jer ga u ovo doba godine ne očekujemo, on cveta tokom leta.
– Gajimo ga zajedno sa zevalicama, ukrasnim kupusom, kalom i ostalim rezanim cvećem u plastenicima u Malom Požarevcu, tako da latice otvori već u martu – objašnjava Svetlana i dodaje da nije moguće baviti se samo trgovinom cvećem, već biljke koje prodaje mora i da uzgaja.
Istini za volju „cveće cveta leti, a cvećari zimi”. Zimi je potražnja velika, pogotovu za vreme slava, u februaru za Dan zaljubljenih i kada se proslavlja Dan žena u martu. Tada i cvećarima „procvetaju ruže”. Svetlana je to spoznala pre dve decenije. Svoj „cvetni život” započela je kada je ostala bez posla.
– Roditelji mog muža imali su ovde tezgu na kojoj su prodavali povrće. Rešila sam da pokušam sa proizvodnjom rasada petunije, traženog saksijskog cveća za balkone. Lako se gaje i obilno cvetaju. Posadila sam ih na terasi i razmišljala da što se ne proda ostaće meni, ali se prodalo sve –priča nam ova uporna žena svoje prvo iskustvo, priča ali posao ne prekida. Gledamo kako spretno „bocka” po sunđeru novu „cvetnu priču”, nikada ne ponovi istu.
Ako mušterija nema određene zahteve za aranžmane, kaže, bira cveće koje će duže da traje. Ruže su uvek dobar izbor, kao i ljiljani, kale, orhideje, hrizanteme, margarete...
Svetlana, koju od milja zovu Ceca, a ona opet pa tako nadenu ime i svojoj tezgi „Ceca cveće”, ćirilicom ispisano, bez premišljanja ispunjava želje kupaca. Stranci redovno zastanu, iznenađeni raskošnom ponudom.
Iako je po struci pravnik, cvećarski zanat je učila dugo i posvećeno. Teškoće koje posao nosi zaboravlja zahvaljujući životnom optimizmu, ljubavi i godinama truda i rada koje je ostavila za tezgom.
U poslu joj pomaže muž Miroslav, on gaji cveće u plastenicima. Deca, njih troje, krenuli su svojim putem. Ćerka Đurđija je kuvar, Nemanja trgovac, a Marko ekonomista. Kad stignu tu su da se pridruže u poslu. Na pijaci sa njom rade Smilja i Slavica, one su zadužene za prodaju.
– Prvo sam godinama bila mušterija. Svaku mi je želju ispunila, a onda je život hteo da nam se putevi ukrste i da mi ponudi posao – kaže Slavica ne štedeći reči hvale za svoju poslodavku.
Oni koji poznaju Svetlanu Popović uvek se zapitaju odakle u onako krhkom telu tolika snaga. Prvo je trebalo u srednjem dobu olovku zameniti tezgom. Njen radni dan počinje u pola pet. Iznosi sve iz magacina, dovlači vodu, koja se leti menja više puta, a do česme treba doći. Pijaca je obnovljena ali ništa nije urađeno da se ljudima posao olakša. Na kraju radnog dana Svetlana sve sa tezge vraća u magacin, pa žuri na gradski prevoz za Mali Požarevac, da pomogne u plasteniku i nabere i spakuje cveće za sutra. Tako natovarena autobusom nazad. Kada vetar oduva plastenik i polomi cveće, a dešava se, prihvati to kao životno iskušenje. Drži je ljubav prema cveću i porodici. A šta bi drugo...
