Realno, dani i nedelje pred nama biće najveći mogući test i iskušenje za aktuelnu vlast, ali i pokazatelj vitalnosti čitavog društva, kao i njegovog samoodbrambenog kapaciteta. A predstojeće vanredno stanje predstavljaće bukvalno lakmus sposobnosti i organizovanosti državnih službi, odnosno onih koji državom rukovode već skoro čitavu deceniju.

Ovakve situacije – ili, ne daj bože, neka ratna kriza – uvek su prilika za ili neočekivanu demonstraciju lične i kolektivne solidarnosti, ili uvertira u kolaps čitavog sistema, slom poretka, raspad ljudskosti i početak rata svih protiv svih.

Po mom mišljenju, bolje bi i legitimnije bilo da je odluku o uvođenju vanrednog stanja u Srbiji donela Narodna skupština. Ali zahvaljujući pogledu na haos i posledice koje je epidemija virusa korona izazvala u našem bližem i daljem okruženju (faktički, širom sveta), nekog većeg osporavanja same odluke verovatno neće biti. Što ne znači da neće biti povećane osetljivosti i pozornosti kako će se ova odluka u praksi sprovoditi.

Teret odgovornosti – krivica, kao i sva eventualna slava – nesumnjivo će ići na konto vlasti. Pri čemu je od naročitog značaja da budu maksimalno otvoreni za pružanje informacija i davanje odgovora na dileme i pitanja građana i javnosti jer, pošteno govoreći, očigledno je da javnost i građani (gotovo nezavisno od političkog opredeljenja) nemaju veliko poverenje u izjave predstavnika vlasti. I ta neverica i nepoverenje ne idu samo linijom vlast–opozicija, nego su mnogo širi i dublji.

Možemo da raspravljamo kako je do toga došlo, ali činjenica je da je društveno poverenje u Srbiji veoma nisko i ono se, eventualno, može povratiti jedino upornim, objektivnim i pravovremenim informisanjem. Da poverenje u sistem postoji ne bismo imali ovoliko ljudi na ulicama, ove gužve po prodavnicama i ovo pustošenje po apotekama. To se poverenje mora povratiti, jer ako se epidemiološka situacija pogorša – a sve su procene da hoće – onda će biti strahovito važno da građani veruju u ono što čuju preko zvaničnih organa i zvaničnih medija. A oni su, trenutno, prema tim zvaničnim informacijama više nego skeptični.

Nikada nije dobro kada u društvu imate toliku polarizaciju, a u uslovima ovakve krize može da bude i pogubno. Zato apelujem na vlast da shvati da stvar lako može eskalirati i pretvoriti se u neku vrstu haosa, koji će, razume se, najviše štetiti građanima, ali onda, posredno, i samoj toj vlasti, kojoj se može vratiti kao bumerang.

Sviđalo se to nekom da čuje, ili ne, šteta je već napravljena onim početnim bagatelisanjem i potcenjivanjem problema od strane nekih stručnjaka, ali i predstavnika vlasti, kao i vlastima bliskih medija („nikad smešniji virus”, „opasnost manja od običnog gripa”, „ne pogađa žene”, „idite u šoping u Milano”). I sada postoji opasnost da klatno ode na drugu stranu, tj. u neku vrstu panike koja čitavu stvar može samo još da pogorša. Jer doslovno svi primeri iz sveta, i pozitivni i negativni, potvrđuju da su u ovim situacijama ključna stvar brzina reagovanja i poverenje. Pri čemu nama u ovom trenutku nedostaje i jedno i drugo.

A izbori? Realno, ovi aprilski izbori su prilično visili o koncu i pre ove krize sa virusom korona. A u situaciji u kojoj 90 odsto medijskog prostora i svesti građana okupira epidemija i razmišljanje o merama prevencije i opasnostima koje mogu da nastanu besmisleno je pričati ili razmišljati o izborima, čak i da je generalno političko stanje bolje nego što jeste. Formalno, biće neophodno prolongirati ih barem za onoliko koliko bude trajalo vanredno stanje. A verovatno i duže. Teoretski, uz najidealniji razvoj epidemiološke situacije, izbori bi mogli biti najranije negde krajem maja ili početkom juna. Ali ukoliko uz epidemiološke uključimo i psihološke i političke parametre, onda bi verovatno septembar ili oktobar bili optimalniji termin – tim pre što bi se, u međuvremenu, em popravila situacija sa virusom, em dodatno pokolebali i neki trenutni bojkotaši.

Da li će vlast iz svega ovoga profitirati, pitaju se u nekim opozicionim krugovima. Kao prvo, to baš i ne bi trebalo da bude najvažnije pitanje u ovom trenutku. Kao drugo, šta je problem i da profitiraju, ukoliko – kojim čudom – budu uspešni i pokažu sposobnost i rezultat? Uostalom, profitirali su uglavnom iz svake situacije, pa čak i iz afera koje bi u svakom drugom poretku vrednosti morale rezultirati momentalnim ostavkama, padom vlade, ili barem teškim urušavanjem rejtinga.

A da li će ovo vanredno stanje biti iskorišćeno za „zavođenje diktature” i povećanje represije prema političkim neistomišljenicima i svakoj vrsti javne kritike? To je, razume se, uvek moguće. Uostalom, to i jeste razlog zašto su „vanredna stanja” po definiciji – ili bi barem tako trebalo biti – „vanredna”, tj. retka i izuzetna. Ali, iskreno govoreći, mene više plaši opasnost da vlast, zapravo, neće imati snage, znanja i organizacione sposobnosti da sprovede ni one zaštitne mere koje je neophodno sprovesti. Ili, još gore, da ćemo imati neku kombinaciju jednog i drugog, tj. i  represiju („meku”) prema neistomišljenicima i labavu disciplinu u sprovođenju neophodnih mera.

Ali hajde da se nadamo da će – za promenu – bar jednom da nas mimoiđe najcrnji scenario.

Urednik sajta NSPM, narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista