sreda, 30.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 23.03.2020. u 18:00 Radivoje Blagojević

Zajedničke trešnje, kruške i orasi

(Фото Пиксабеј)

Seljani dva jošanička zaseoka, Konjevića i Cerove Ravni, s desne obale Drine, na sedmom kilometru puta od Foče ka Goraždu, živeli su u harmoniji i slozi. Gotovo vek i po ti odnosi su bili ispunjeni punim komšijskim poštovanjem i uvažavanjem, iako u Konjevićima behu tri kuće Blagojevića, Srba pravoslavca, u Cerovoj Ravni tri kuće Korjenića i jedna Pašovića, muslimana Bošnjaka. Komunikacije i interakcije behu takođe svakodnevne – a kako i ne bi – njive i voćnjaci izmešani, pašnjaci zajednički, a stid nevidljiva brana, da se harmonija ne naruši.

Leti, za dugih obdanica, pridružili bi im se i meštani, muslimani, iz još dva zaseoka, iz četiri kuće Hušića (iz istoimenog zaseoka) i dve Zunđa iz Okosovića.

Skupa su obavljali brojne ratarske poslove koje je bilo važno završiti za jedan dan. Danas kod jednog, sutradan kod drugog domaćina. A posebno kad bi ko gradio kuću, svi su vodili računa da odrade nekoliko dana mobe fizičkim radom, pa još i dnevnim angažmanom konjskih i volovskih zaprega.

Pri pokrivanju kuće, postavljanju „rogova” (drvne konstrukcije koja će držati crep), svugde bi majstore tesare darivali peškirom ili košuljom, istovremeno ukrašavajući peškirima i košuljama još nepokriveni krov. Treba reći da su prilikom tih mnogobrojnih moba svi obedi bili spremni – bez svinjetine i svinjske masti.

Poučen takvim odnosima i mladalačkim iskustvima, pre tri godine, na Devetom BEOKULIS-u (Beogradskom Kuloarovom izrazu Srbije i regiona kroz fotografiju, likovnu umetnost i kratki film) kada je našoj Matematičkoj gimnaziji u gostima bila Srednja škola primijenjih umjetnosti Sarajevo, sedeći za stolom restorana s njenim profesorima i direktorom Mensurom Porovićem, ja sam za ručak poručio – piletinu.

Tom prilikom sam se setio i onih davnih dana moga dečaštva na desnoj obali Drine, kako bi se leti, od Spasovdana, čobanima popodne i predveče, iznosila pita, sirnica – s dosta mleka. Nije izostajalo ni polivanje i prskanje dece mlekom. Kako smo na Vaskrs ili krsnu slavu Đurđevdan, na Bajram – mi i susedi muslimani – jedni drugima čuvali stoku po pašnjacima. Da onaj ko slavi i svetkuje može to da radi na miru i s punim zadovoljstvom. Slavama i svetkovinama radovala bi se sva deca, „s obe strane” – jer u svim tim prilikama njih darovi iz slavljeničkih kuća (u vidu išaranih jaja, kolača, pita, ovčetine) nisu zaobilazili.

Kad bi se organizovale svadbe, često bi momci po komšiluku kaparisali dobre konje kojima bi išli u svatove.

Zajedničke voćke trešanja, krušaka i oraha na najbolji način zbližavale su seljane. Vrlo često bi to bila velika, krošnjata i starija stabla raspoređena u različitim posedima. Mogla je, recimo, livada promeniti vlasnika, ali bi zajednička voćka ostajala – zajednička!

Posebno interesantno bi bilo kada jači noćni vetar „omlati” dosta voća, a onda zorom „obično po jedno čeljade iz kuće” išlo bi i priključivalo se grupi sakupljača.

Na kraju, u ovoj zajednici zasnovanoj na saradnji i međusobnom poštovanju, sakupljeni bi plodovi bili deljeni na sedam ravnih časti, na sedam jednakih delova. Na sedam kuća Blagojevića, Korjenića i Pašovića… Svaka druga nakana, svaka druga podela bila bi ispod časti u maloj zajednici, koja se vek i po držala devize „ne dam nama, pa nek ide glava”, nama na obraz, i gde je osećanje časti bilo usko svezano sa osećanjem stida.

I tim više me danas potresu rečenice kolumniste Nebojše Katića o odsustvu srama u velikim zajednicama, gde on ispravno zaključuje: civilizovano društvo počiva na osećaju stida možda i više nego što počiva na zakonima. „Kada stida nema, nema ni jasne granice između dobra i zla. Bez stida nema ni osećaja krivice, ni kajanja, ni časti.”

Čemu onda sve drugo, ako izgubimo ono prvo? Ono što od kuće i iz porodice u duši nosimo… kao toplu pticu mladosti, što još leprša u našim grudima i mislima. Ali, do kada ćemo je osećati?

Do kada? Kad u Konjevićima i Cerovoj Ravni nakon građanskog rata seljana više nema. Raselili su se na četiri strane sveta. Za njima su otperjale i ptice iz krošanja zajedničkih voćaka…

Urednik „Ogledala”, časopisa učenika i profesora srednjih škola, i profesor sociologije u Matematičkoj gimnaziji Beograd

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari3
3d394
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Desko
Stvarno, da bi se sagledala razlika između navedene slike iz autorovog detinjstva i (bestidne) današnjice, potrebno je da se zna šta je bilo sa ovih sedam kuća i zašto su danas prazne? Ta okolnost je indikacija dubljeg problema u odnosima, koji je možda i tada postojao iza opisane idilične slike. Ukoliko su ove kuće stradale u ratu, treba dodati šta su tada radile idilične komšije (pojedine takve priče iz Bosne su stravične i neshvatljive normalnom čoveku). Ili je opisano jedinstvo bilo u tolikom neodrživom siromaštvu da su već osamdesetih morali da napuste kuće i odu u gradove? Dovršite priču da bismo shvatili pouku, ali i razloge nepostojanja stida u današnjim vremenima.
Нисмо ми изгубили стид, ви сте нам га одузели.
Па ако је све било тако бајно и сјајно, мед и млеко, зашто су се раселили што даље су могли? Па ваљда су овакве Аркадије отпорне на грађанске ратове? Докле више те југословенске "братство и јединство народа и народности" жалопојке? Млака, самртна, изанђала носталгија која воња на урин и болест. Дисторзија стварности, уживање у одразу напуклог огледала, затварање очију пред стварношћу и бежање у непостојећи свет одражава један детињаст и слабићки приступ свету и животу.
Petar
Dirljiv i poucan tekst. Hvala autoru.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja