Iako je civilna zaštita na tlu Srbije tek u fazi ponovnog klijanja, njeni koreni sežu u vreme između dva svetska rata. Kraljevina Jugoslavija bila je među prvih deset zemlja na svetu koja je ovo pitanje regulisala propisima i uredbama, od 1932. do 1940. godine. Nažalost, sistem civilne zaštite podelio je sudbinu države i vojske koja je rat dočekala nespremna – razbijen je već prvih dana nakon vazdušnih napada nacističke Nemačke, 6. aprila 1941.

Po oslobođenju Beograda u oktobru 1944, uspostavljeni su elementi civilne zaštite na području prestonice, koju su činile sanitetske ekipe i vatrogasne jedinice. Organizacija i funkcionisanje civilne zaštite prvi put su razrađeni 1955, u Zakonu o narodnoj odbrani. Vremenom, njen značaj i uloga su rasli, naročito u okviru doktrine Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite (ONO i DSZ), koja je usvojena 1969. godine.

– Civilna zaštita je bila snažan i operativan sistem, ustrojen od lokalnih samouprava i radnih organizacija, preko republika i pokrajina do nivoa savezne države. Ničeg nije manjkalo: ni kadrova, ni finansija, ni obučenih jedinica, ni materijalno-tehničkih sredstava – kaže dr Vladimir Jakovljević, profesor Fakulteta bezbednosti BU i šef Katedre studija za upravljanje u vanrednim situacijama i za ekološku bezbednost.

Kako ističe, jugoslovenski model civilne zaštite bio je uzor mnogim zemljama, tim pre što nije bio samo organizaciono-teorijska konstrukcija. Svoju snagu pokazao je u kataklizmama, kao što su bili razorni zemljotresi u Skoplju (1963), Banjaluci (1969), Crnoj Gori (1979)...

– Početkom raspada federalne države devedesetih godina, Srbija autonomno uređuje pitanja civilne zaštite. Pored pojedinih dobrih rešenja bilo je i grešaka, poput zakona kojim su 1994. ukinuti štabovi CZ kao operativno-stručna tela. Da to nije bio dobar potez pokazalo se u vreme NATO agresije, kada su štabovi nanovo formirani, u toku ratnih dejstava – kaže profesor Jakovljević. U tim mesecima vojevanja protiv Alijanse, ističe naš sagovornik, istakle su se vatrogasno-spasilačke jedinice, služba osmatranja i obaveštavanja, a naročito beogradski Centar za uzbunjivanje.

Posle petooktobarskih promena, civilna zaštita u Srbiji bila je u stanju kliničke smrti. Nova demokratska vlast je ovaj sistem tretirala kao relikt socijalizma. Poplave koje su 2002. i 2005. pogodile delove zemlje pokazale su pogubnost takvog ideoloških predubeđenja. Potpuno otrežnjenje i suočavanje s realnošću doći će u vreme majskog potopa 2014.

– O uspostavljanju integrisanog sistema zaštite i spasavanja ozbiljno je počelo da se razmišlja tek te 2005. godine. Posle sedam, osam verzija nacrta, Zakon o vanrednim situacijama donet je 29. decembra 2009. Njime je civilna zaštita locirana u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kao jedna od uprava u Sektoru za vanredne situacije. U takvom ustrojstvu civilna zaštita je ostala po strani, a favorizovane su Uprava za preventivu i Uprava za vatrogasno-spasilačke jedinice – ističe prof. Jakovljević.

S baštinom jugoslovenske civilne zaštite, novoformirane države različito su postupale. U Sloveniji je najviše zadržano od SFRJ modela, uz prilagođavanja evropskim standardima. Hrvatska je civilnu zaštitu najpre ukotvila u Ministarstvu odbrane, potom je prebačena u nadležnost MUP-a. Na kraju je zaključeno da se osnuje samostalna uprava koja je direktno odgovorna vladi.

Od 2017. i u Republici Srpskoj postoji samostalni Direktorat za civilnu upravu, s tim što u BiH za ova pitanja postoji koordinaciono telo na nivou države. I Makedonija ima nezavisnu Direkciju za civilnu zaštitu, dok je u Crnoj Gori CZ u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. 

Profesor Jakovljević objašnjava da je model nezavisne direkcije ili agencije rešenje koje preporučuje Međunarodna organizacija civilne zaštite. Taj model su usvojile bivše socijalističke države, s izuzetkom Ruske Federacije, koja ima Ministarstvo za vanredne situacije.

– Kao član ekspertske radne grupe učestvovao sam u izradi Nacrta zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, koji je usvojen novembra 2018. Predložili smo da se i u Srbiji formira direkcija za vanredne situacije, nezavisna od MUP-a i direktno odgovorna vladi, s jasno definisanim budžetom, ciljevima i programom rada. Ali, Skupština ovaj predlog nije podržala. Tako je civilna zaštita ostala u MUP-u, kao organizaciona jedinica jednog glomaznog sistema koji ima svoje prioritete u domenu finansiranja. Ne kažem da se u sektor civilne zaštite ne ulaže, ali to nije dovoljno – zaključuje prof. dr Vladimir Jakovljević.

Uporište u Ženevskoj konvenciji

Na međunarodnom planu, civilna zaštita je uređena 10. juna 1977, na diplomatskoj konferenciji koju je sazvao Međunarodni komitet Crvenog krsta, uz angažovanje UN i švajcarske vlade. Tada su doneta dva dopunska protokola na Ženevsku konvenciju iz 1949. godine. 

Prvim protokolom, civilna zaštita je definisana kao humanitarna organizacija, navedeni su njeni zadaci, zaduženja i pravna zaštita. Tom prilikom je usvojen i internacionalni znak – plavi jednakokraki trougao na narandžastoj pozadini, s tim što države mogu da ga modifikuju dodavanjem nekog nacionalnog ornamenta.

Svetski dan civilne zaštite je 1. mart, a ovaj datum je ustanovljen 1990. odlukom Generalne skupštine Međunarodne organizacije civilne zaštite.