sreda, 21.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
utorak, 24.03.2020. u 20:00 Marina Vulićević
INTERVJU: MENO METSELAR, predavač i pisac

Postoji opasnost da Holokaust postane daleka uspomena

Povodom knjige o Ani Frank sakupili smo pitanja učenika iz Holandije, kao i iz drugih zemalja, i odgovorili smo na ona najčešće postavljana
Ана Франк (шеста слева надесно) са дру­га­ри­ца­ма (Фото Getty ima­ges/Anne Frank Fonds, Basel), Мено Метселар (Фото лич­на архи­ва)

Meno Metselar i Pit van Leden autori su knjige „Sve o Ani”, u izdanju Kuće Ane Frank, iz Amsterdama, koju je kod nas u prevodu Nevene Kukoljac objavio „Kreativni centar”. Ovo delo počinje opisom Aninog rođendana 12. juna 1939. godine u Amsterdamu, a opisuje njeno odrastanje, uz više od stotinu fotografija i ilustracija Haka Skarija, njene godine provedene u Nemačkoj, zatim preseljenje u Holandiju, polazak u vrtić, druženje u školi. Knjiga opisuje i atmosferu u svetu i Holandiji i kada je reč o stvaranju konačnog rešenja za Jevreje i izbijanja rata, što je sve dovelo do nužnosti skrivanja Anine porodice u tajnom aneksu firme njenoga oca, uz familiju Hermana van Pelsa. Knjiga Mena Metselara i Pita van Ledena prikazuje i to kakav je bio život devojčice, koja je puno čitala i pisala, čak se i zaljubila tokom dvogodišnjeg skrivanja. Opisuje zatim otkrivanje i odvođenje u logor Ane, njene porodice i prijatelja, kao i to kako je njen otac, kao jedini preživeli, negovao uspomenu na nju, objavljujući njen dnevnik. Pit van Leden (1978) je istoričar i nastavnik, koji je radio u Obrazovnom odeljenju muzeja „Kuća Ane Frank”, a sada je direktor osnovne škole u Zandamu, u Holandiji. Razgovaramo sa Menom Metselarom (1967), koji radi u Kući Ane Frank od 1990. godine i trenutno je projekt menadžer odeljenja za izdavaštvo i promociju. Tokom godina, objavio je brojne materijale o Ani Frank, njen Dnevnik i Tajni aneks prilagodio je različitim uzrasnim grupama i sarađivao je na brojnim publikacijama i edukativnim materijalima, kao i građi za veb-sajtove i putujuće izložbe. Među njegovim delima su i „Priča o Ani Frank” (s Rudom van del Rodom, 2004), „Sanjanje, razmišljanje, pisanje” (2016). Objavljivanje knjige „Sve o Ani” kod nas podržala je Fondacija za književnost na holandskom jeziku.

Koja pitanja najčešće postavljaju mladi ljudi koji dolaze u „Kuću Ane Frank”? Da li je ova knjiga neka vrsta dopune vašem radu u ovoj instituciji?

Radim gotovo trideset godina u „Kući Ane Frank”. Prošle godine išao sam u Kanadu kako bih održao niz predavanja, posetio sam tamošnje škole i govorio sam o ovoj knjizi. Težište moje pažnje bili su razgovori o Aninom životu, kao i ono što možemo naučiti od prošlosti. Mnogim učenicima Anin dnevnik nije toliko bliska tema, teška je, a nisu ni sva deca tako strastveni čitaoci. Ova knjiga pruža najvažnije informacije o Aninom životu, kao i o njenom vremenu. Posebno povodom ovog izdanja sakupili smo pitanja učenika iz Holandije, kao i iz drugih zemalja, i odgovorili smo na ona najčešće postavljana.

Koja su to pitanja koja deca i mladi najčešće postavljaju o njoj?

Iz mog iskustva najviše o tome kako je otkriveno skrovište Ane Frank, šta se desilo sa ljudima koji su pomagali onima koji su se tu skrivali, zbog čega Jevreji nisu skinuli svoje zvezde, zbog čega su ih nosili.

U knjizi ste dokumentovali i činjenice o Aninim drugaricama. Šta se sa njima dogodilo?

Koautor knjige Pit van Leden i ja počeli smo pisanje knjige od fotografije sa Aninog desetog rođendana, na kojoj je s još osam drugarica. Ana i i još dve njene prijateljice umrle su u koncentracionim logorima, ostale su preživele. Ana je bila jedno od 1,5 miliona jevrejske dece koja su ubijena tokom Holokausta.

Kako, posebno najmlađima, objašnjavate šta se desilo tokom Holokausta? Da li je „Dnevnik Ane Frank” obavezna lektira u Holandiji?

Nemam iskustva sa decom mlađom od deset godina. Međutim, u Holandiji ne postoji lista obavezne lektire u školama. Ovaj dnevnik se, ipak, čita i o njemu se razgovara na časovima.

Kakvo je prema vašem mišljenju stanje kulture sećanja u Evropi?

Teško je to pitanje, jer se razlikuje od države do države. Ono što sam shvatio jeste da postoji ozbiljan rizik od toga da Holokaust postane daleka uspomena. Skorašnje studije, primera radi, sprovedene u Francuskoj, pokazale su da tamo postoji prilično velika grupa ljudi koja nema osnovno znanje o Holokaustu. To je zabrinjavajuće i govori o tome da se prilagođavamo svom poslu, da u skladu sa tim pripremamo svoje aktivnosti.

Šta mislite o tome što su neke zemlje izbacile „Dnevnik Ane Frank” iz školske lektire?

Zavisi koji su razlozi za to. Kao što sam rekao, ova knjiga nije obavezna u Holandiji. To znači da moramo pronaći druge načine kako bismo podstakli učenike da je čitaju i da uče o Ani Frank.

Ovo izdanje bogato je podacima i fotografijama. Možemo li te slike da vidimo i u Aninom muzeju? Kada uđemo tamo, možemo li da osetimo ono kroz šta je prošla ova devojčica dok se skrivala?

Naravno, videćete neke od tih fotografija u muzeju. Tamo se nalaze i originalne stvari iz bivšeg skrovišta, na primer polica za knjige koja je pokrivala ulaz u aneks, kao i slike koje je Ana lepila na zidove svoje sobe. Ali mislim da je nemoguće preneti u muzeju ono što je ona osećala. Morate znati da je bivši tajni aneks prazan. Nekoliko dana posle hapšenja Ane i ostalih koji su se tu krili, to mesto ispraznila je holandska firma kojoj su to naredili nacisti. Oto Frank, Anin otac, jedini od osmoro ljudi koji su odatle preživeli rat, nije želeo da vraća nameštaj. Ako zaista želite da osetite šta je Ana osećala i o čemu je razmišljala, treba da pročitate njen dnevnik.

Ukazali ste i na to da onaj ko je odao policiji gde su se krili Ana i njena porodica i prijatelji nikada nije otkriven. Mislite li da će se možda jednoga dana i ovo saznati?

Ta istraga i dalje traje. Do sada postoji nekoliko teorija o tome i siguran sam u to da će ih u budućnosti biti još. Problem je u dokazima. U predavanjima koja sam održao u kanadskim školama, uvek sam ukazivao na to, a to je istina, mnogi Jevreji bili su izdani i uhapšeni. Bilo je 28.000 jevrejskih muškaraca, žena i dece, koji su se skrivali u Holandiji kao i 8.000 njih koji su otkriveni i privedeni, čemu je uzrok bila izdaja.

Komentari5
8993b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

dušan1
Ljudski životi nemaju cenu . Međutim o holokaustu se zna i Jevreji i kao nacija i kao država se trude da se ne zaborvi . Mislim da bi i slovenski narodi trebalo malo više da se pozabave stradanjima svojih predaka u tom periodu . Iako je tokom II svetskog rata stradalo mnogo više Rusa, Poljaka, Jugoslovena i drugih to se vrlo retko pominje i o tome se pogotovu u novim EU državama ćuti. Čak se dželati prikazuju kao žrtve komunizma.
Daca
Naša i njihova sudbina ima mnogo sličnosti.Samo nas proganjaju i ubijaju svakih malo 30-40 godina.Uporedite priče Holbruka,Blera,Se ja,Šredera i ostalih zapadnjaka.Nikakve razlike sa Hitlerom,Gebelsom....
Решетар
Јалово је подсјећање на зла из прошлих времена, ако нисмо спремни за паралелу, ако смо слијепи, глуви и нијеми поред зала која се чине данас. И ако не помогнемо онима око себе кад им је помоћ неопходна.
Миодраг Стојковић
Жртве тј. државе ,никад неће заборавити . "Дневник Марије Кири" је вечни пламен , подсетник на дела нацизма и фашизма. Моја мајка , 1943 г. девојчица од 12г. била је логораш у Бакру и Краљевици близу Ријеке.
Миодраг Стојковић
"Дневник Ане Франк"несме да се заборави , треба да светли као вечни пламен који опомиње кроз време и народе. Такве књиге су се дешавале и на Балкану . Бакар и Краљевица су били логори близу Ријеке у Хрватској. Мајка ми је причала о себи девојчици од 12г. у поменутим логорима Српског страдања .

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja