utorak, 11.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 30.03.2020. u 08:00 Katarina Đorđević

Zašto nam izolacija teško pada – zabrana pojačava želju za slobodom

Čak i najusamljeniji ljudi imaju jednu ili dve osobe za koje su veoma vezani i sa kojima im je neophodno da budu u bliskom kontaktu
(Фото ЕРА/Kim Ludbrook)

Razgovaramo posredstvom vajbera. Vidimo se preko skajpa. Kratke poruke razmenjujemo preko mesindžera. Sa prijateljima se viđamo sve ređe, jer sve teže uspevamo sa pronađemo termin za kafu i ćaskanje u prenatrpanom poslovnom rasporedu. Iz godine u godinu raste broj osoba koje nikada nisu stale na ludi kamen – svaka treći muškarac i svaka četvrta žena u Srbiji ne nosi burmu. Bauk usamljenosti kruži celom planetom – rezultati jedne američke studije da se čak 79 odsto pripadnika Zet generacije, rođene između 1995. i 2010. godine oseća usamljeno, a sa preteškim bremenom samoće suočava se 71 odsto Milenijalaca i polovina „bejbi bumera”, rođenih posle drugog svetskog rata. I dok stručnjaci Svetske zdravstvene organizacije razmišljaju da li da usamljenost uvrste u Međunarodnu klasifikaciju bolesti, u sred epidemije korone izranja ontološko pitanje – zašto nam teško pada distanca i socijalna izolacija u doba opšteg individualizma?

Da li je deo odgovora na to pitanje ponudio Ernest Hemingvej u svom legendarnom romanu „Za kim zvona zvone” u kome je zapisao: „Nijedan čovek nije ostrvo – sam po sebi celina. Svaki je čovek deo kontinenta, deo zemlje... Smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. Stoga nikad ne pitaj za kom zvono zvoni – ono zvoni za tobom”.

Gordana Nikić, profesor psihologije na univerzitetu Singidunum i autorka knjige „Da li će ljubav preživeti 21. vek” objašnjava da je sastavni deo ljudske prirode potreba da budemo zajedno i zbijemo redove kada smo suočeni sa prirodnim i katastrofama izazvanim ljudskom rukom, a pandemija virusa korona nas u tome sprečava jer kao imperativ uspostavlja načelo – distancirajte se da biste preživeli.

„U trenucima kada smo suočeni sa egzistencijalnim strahovima i pretećim opasnostima u našem kolektivnom nesvesnom proradi tzv. psihologija krda i mi se trudimo da se okupimo zajedno. Setimo se bombardovanja kada smo u u sklonište išli sa osobama koje ne poznajemo i pili kafu čak i sa onima sa kojima nisu u dobrim odnosima. Kakva god da smo struktura ličnosti – bilo da smo ekstrovertni ili introvertni, imamo potrebu da se povezujemo i budemo u grupi čak i kada se ne poznajemo, jer nas to biološki smiruje. Čak i najusamljeniji ljudi imaju jednu ili dve osobe za koje su veoma vezani i sa kojima im je neophodno da budu u bliskom kontaktu, bilo da su to roditelji ili prijatelji. Ako analiziramo naš prosečan dan shvatićemo da imamo mnogo susreta sa ljudima i minijaturnih komunikacijskih epizoda koje se nalaze u rečenicama tipa „Dobar dan”, koji razmenjujemo sa komšijama, „Molim vas hleb i mleko” koje upućujemo prodavačici u lokalnoj prodavnici, „Da li silazite na sledećoj stanici”, koje postavljamo saputniku u autobusu... Čak i najusamljenije osobe obavljaju ovakve razgovore na svakodnevnom nivou, a sada nam je to po prvi put onemogućeno i to je velika promena, ističe naša sagovornica.

Ovo je momenat, primećuje, da odlučimo da li želimo da samoća i izolacija budu naš trajni ili trenutni izbor, ali ne treba zaboraviti da mi kao ljudska bića imamo ceo repertoar potreba koje mogu da zadovolje samo drugi ljudi – počev od potrebe za sigurnošću, preko potrebe za pripadanjem, pa sve do potrebe za ljubavlju.

Dr Dalibor Petrović, profesor na katedri za sociologiju na Filozofskom fakultetu podseća da je još Aristotel tvrdio da je čovek „zoon politikon” odnosno društveno biće koje ne može da živi bez zajednice. Još od antičkih vremena ostalo je zapisano da je najveća kazna na koju društvo može da nas zaštiti – socijalna izolacija, a samica se od ustanovljenja penalnog sistema smatra jednom od najvećih kazni za zarobljenike. Sada nas je nevidljivi neprijatelj u vidu virusa osudio na jednu od najtežih kazni, odnosno na život u socijalnom karantinu.

„Činjenica je da mi živimo u doba otuđenja, ali ova pandemija fundamentalno menja obrasce naše interakcije. Mi imamo niz interakcija sa drugim ljudima koje nisu sinonim za socijalnu bliskost – istraživanja govore da su između trećine i četvrtine domaćinstava u Japanu samačka domaćinstva, čiji članovi nemaju emotivno bliske kontakte sa drugim ljudima, ali je ovo unikatna situacija jer je kretanje ograničeno, a socijalni kontakti ukinuti i to stvara veliku anksioznost. Odluku da budemo sami ili u vezi sa nekim donosimo sami, ali sada nam je stavljen embargo na interakciju, koja čini suštinu našeg bića. Mi najčešće nismo ni svesni sa koliko osoba stupamo u emotivno neutralni kontakt na dnevnom nivou i sada su nam te interakcije oduzete. Neke od osoba koje nam najviše fale u ovom trenutku mogu biti smrtonosne po nas – za pripadnike trećeg doba to su deca i unuci. Ilustrativan dokaz teze koliko je jaka naša potreba da se povezujemo vidimo u izlasku ljudi na terase na kojima tapšu lekarima koji se bore za ljudske živote. Oni bolesnici koji će zbog lakše kliničke slike biti hospitalizovani na Sajmu doživeće izvesno olakšanje jer će doći do simboličkog spajanja ljudi”, predviđa naš sagovornik i autor knjige „Društvenost u doba interneta”.

Osnovnu razliku između samoće i socijalne distance psihoterapeut Zoran Milivojević vidi u tome što se u prvom slučaju radi o izboru, a u drugom o prisili.

„Ljudi imaju pravo da izaberu da li će biti sami i da li će se lečiti kad se razbole – osim kada su u pitanju zarazne bolesti. U slučaju epidemije korone, socijalizacija i lečenje prestaju da budu njihov izbor i privatna stvar, jer moraju da se pridržavaju pravila izolacije i to ih dovodi u tegobno psihološko stanje. Introvertne osobe su do juče bile zadovoljne što su vodile socijalno autistični život i uglavnom sedele kod kuće, ali to je bio njihov izbor. Sada im je sloboda izbora oduzeta i oni imaju doživljaj da su prinuđeni da budu u socijalnom karantinu”, zaključuje naš sagovornik.

Komentari0
282f5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja