subota, 06.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 03.04.2020. u 20:00 Ana Marković
INTERVJU: ĐANRIKO KAROFILjO, pisac

Između političkih govora i istine postoji nepovezanost

To može da ima zastrašujuće posledice, dovoljno je videti šta se događa usled populističkih minimizacija (Trampa, Borisa Džonsona i drugih) ove pandemije
(Фото: Roberta Lovreglio)

Specijalno za „Politiku”

Rim – Dogovaram se, početkom marta, sa Đanrikom Karofiljom, piscem romana „Tri sata ujutru” koji sam sa italijanskog jezika prevela na srpski za izdavačku kuću „Klio”, da se sastanemo prilikom njegovog sledećeg boravka u Rimu – „sledeće nedelje” kako mi kaže – da bismo napravili intervju. „Sledeće nedelje” Vlada Italije donosi Uredbu o potpunom zatvaranju, „complete lockdown”, usled vanredne situacije izazvane pandemijom virusa korona...

Posle gotovo mesec dana, navikli smo se na karantin. Prvih deset dana smo zaista patili, mnogi Italijani su platili ogromne kazne u pokušaju da sunčane dane početka proleća provedu u kući na moru ili na planini... Sunce nas i dalje mami, ne napušta nas otkad smo u zatvoru, nebo je visoko i plavo, kako samo ume da bude u Italiji... No, čovek se navikne na sve, što bi rekao Šopenhauer, jedini pravi poriv jeste poriv za preživljavanjem. Sve ostalo su naše izmišljotine, ideali, ambicije, lična realizacija, obmane kojima ispunjavamo vreme, koje svakako vodi uvek ka istoj odrednici od koje na svaki način, spremni na sve, pokušavamo iracionalno da pobegnemo. To bi otprilike bila ta njegova misao.

Dakle, navikli smo se. I čak otkrivamo da dani lete. Fali nam vremena kako bismo sve završili. Virtuelne kafe i večere sa prijateljima, rad od kuće, dečji domaći zadaci, gimnastika ispred kompjutera... Čak bi se moglo reći da nam je i lepo, da nema poražavajućih vesti i brojeva o zaraženima, o umrlima, kojih je zaista zastrašujuće mnogo, svakog dana, kad čovek ne bi zamislio pored svakog od njih tragediju još tri, četiri drage osobe, koje ne mogu ni da ih sahrane, ni da se rastanu od njih...

No, uspela sam da nađem vremena i da Đanriku pošaljem pitanja, na koja je on uspeo da nađe vremena i odgovori mi.

Nalazite se među 12 finalista nagrade Strega, najprestižnije književne nagrade u Italiji. Priča se i da je vaša knjiga „Mera vremena”, sa 300.000 prodatih primeraka, pored romana „Kolibri” Sandra Veronezija, favorit. Da li ste to očekivali ili ste se na neki način nadali tome?

Znam da mi niko ne veruje kada to kažem, ali zaista to nisam očekivao. Do pre nekoliko dana pre selekcije, nisam ni izdaleka razmišljao o učešću za nagradu. Učestvovao sam i pre nekoliko godina, izgubio sam za dlaku, nakon čega sam arhivirao čitavu priču. A onda se usled niza neočekivanih okolnosti pojavila ova kandidatura zbog koje mi je, naravno, drago. Živim ovo iskustvo veoma opušteno, moglo bi se reći sa radošću, ali i sa određenom zdravom distancom.

Naslov romana „Mera vremena” veoma je evokativan, naročito u ovom trenutku karantina zbog pandemije kovida 19. Kako živite i vidite, sa tačke gledišta pisca, ovaj trenutak koji je tako snažno pogodio Italiju a koji sada pogađa i ostatak sveta?

Mnogo čitam i učim sve ono što sam dugo odlagao. Dakle, sa te tačke gledišta moj lični bilans je pozitivan. Sa druge strane, teško uspevam da se usredsredim na pisanje i u nekim trenucima se, kao i svi, verujem, osećam obeshrabreno. U nekim drugim, pak, mislim da ova kriza može da bude prilika da bolje osmislimo naš zajednički život na ovoj planeti.

Čitaoci u Srbiji će uskoro moći da čitaju vaš roman „Tri sata ujutru”. S obzirom na vaše obimno stvaralaštvo i pre svega na kriminalističke romane, da li smatrate da je ovo pravi roman kojim ćete se predstaviti novoj publici? Kako biste definisali „Tri sata ujutru”, budući da spada u vaše „tvrde” romane, a ne u kriminalističke? Kao obrazovni?

Veoma sam srećan zbog objavljivanja u Srbiji i da, radije bih se predstavio srpskoj publici sa romanom bez prideva nego sa nekim drugim koji se, na prvu loptu, može svrstati u određeni žanr. „Tri sata ujutru” je svakako obrazovni roman prema svojoj najklasičnijoj strukturi. Ako se to ostavi po strani, ja ne volim mnogo razliku između žanrova i mejnstrima. Česterton je govorio o tome, odnosno da se u suštini romani dele na dve kategorije: na one dobro napisane i na one loše napisane. Slažem se sa tim.

„Trebalo bi da čovek ume da umre mlad”, u smislu napuštanja posla kojim se bavi zarad nekog drugog kada za to više ne postoji zainteresovanost. To je tema koja vam je veoma draga, koja se vraća u vašim romanima, o tome govori Antonio, jedan od dva glavna junaka romana „Tri sata ujutru”, ali i advokat Gvjerijeri u romanu „Mera vremena”, razmišljajući o svom advokatskom zanatu. Vi ste imali sreću da možete da primenite tu „doktrinu” u svom profesionalnom životu. Bili ste zamenik državnog tužioca za borbu protiv mafije u Bariju, zatim senator Republike u redovima Demokratske stranke, a sada ste pisac. Da li vam nedostaju prethodna dva zanimanja i koje su osnovne osobine koje valja imati kako bi se obavljala svaka od te tri uloge?

Moglo bi se reći da sam često nostalgičan kada je reč o poslu zamenika tužioca. Veoma mi se sviđao taj posao; obavljao sam ga u jednom važnom trenutku borbe protiv organizovanog kriminala u mojoj regiji i volim da verujem da sam uradio nešto korisno. Međutim nijedan posao, po meni, ne može da se radi ceo život, tako da mislim da sam pravilno postupio kada sam u jednom trenutku odlučio da odem, kada nisam više imao motivaciju. Da bi čovek bio dobar tužilac ili sudija, dobar političar ili dobar pisac, neophodno je da bude svestan odgovornosti reči. Primo Levi je govorio da moramo da polažemo račune za ono što pišemo, za svaku pojedinačnu reč, i da se trudimo da svaka reč pogodi metu u sam centar. To ne važi samo za pisce.

U romanu „Tri sata ujutru” govori se o „svesnoj umerenosti” koju valja imati u vidu kada se odabira profesija, koja će nam omogućiti da radimo samo onoliko koliko je neophodno da bismo imali prostora za druga interesovanja, za život. Da li vam vaša trenutna profesija pisca to omogućava?

U velikoj meri. To i jeste privilegovano zanimanje.

Vaš jezik je veoma precizan, usudila bih se da kažem matematički tačan, što ga ipak ne lišava izražajnog bogatstva. U knjizi „Preokretanje reči” tvrdite da loša upotreba reči može da promeni stvarnost manipulacijom njihovog značenja. Predlažete renoviranje reči aktuelne politike. Koju ulogu i koje posledice u današnjem načinu vođenja politike ima ta manipulacija rečima?

Reč je o nepovezanosti koja postoji između političkog govora i istine. Može da ima zastrašujuće posledice, dovoljno je videti šta se događa usled populističkih minimizacija (Trampa, Borisa Džonsona i drugih) ove pandemije.

Kada je reč o tačnom jeziku: otac glavnog junaka romana „Tri sata ujutru” je čuveni profesor matematike i tvrdi da je um matematičara sličan umu pravnika budući da obojica treba da imaju sposobnost uočavanja analogija i, još bolje, analogija unutar analogija. Da li tu sposobnost treba da ima i pisac? Ili još neki drugi dar?

Osnovni dar pisca – pod uslovom da se podrazumeva da je talentovan – jeste sposobnost uočavanja sopstvenih ograničenja, sopstvenih grešaka, slabosti sopstvenog pisanja. Hemingvej je govorio to isto na pomalo sirov način: pravi pisac bi trebalo da ima uvek uključen „shit detector”.

Većina vaših romana dešava se u Bariju, vašem rodnom gradu, za razliku od „Tri sata ujutru” čija radnja se dešava u sugestivnom Marseju osamdesetih godina prošlog veka, sa pozadinom noćnih lokala u kojima se svira džez. Utisak je da ste se zabavili u otkrivanju grada u ime glavnih junaka.

Veoma sam se zabavio. Bio sam u Marseju dva puta i oba puta je to bilo zabavno, zanimljivo i na trenutke pomalo jezivo iskustvo.

Koliko znate o Srbiji, o srpskim piscima?

Nažalost, nisam čitao nijednog srpskog pisca, niti sam ikada bio u Srbiji. Veoma bih voleo da dođem povodom izlaska romana „Tri sata ujutru”.

Prevodilac

Komentari2
bbedb
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Tihomir
U Americi u bibliotekama sve knjige proze i poezije su na policama koje su oznacene sa Fiction (fikcija) (pored onih ka npr biografija, nauka...) tj nesto sto je izmisljeno sa nekom svrhom te je zaiste "bogato" od jednog pisca fikcije kao ovaj Talijanac da otuzije politicare za nesto sto on i njegove kolege rade kojih par hiljada godina - u pocetku da se dodvore Cezarima a u zadnjih par stotina godina za tiraze tj pare. Dodatno mnogi pisci fikcija su svojim knjigama doprineli pocetku ratova.
mimo24
"Dodu, tako vremena, kad pamet zasuti, bufala progovori a filata se obogati." Ivo Andric Ex magistrato, ex politiko Carofiglio ne poznaje istoriju i kulturu srbsku a volio bi da dodje u Srbiju zbog izlaska svog romana.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja