utorak, 26.05.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:49
NE SAMO O POSLU: DR MILOŠ KOVIĆ

Pogled iz geta

Profesor beogradskog Filozofskog fakulteta sa svojim studentima redovno odlazi na Kosovo i Metohiju i u srpske enklave uveren da se na takvim mestima ljudskog bitisanja u 21. veku najbolje može ispeći zanat istoričara
Autor: Dragoljub Stevanovićsreda, 08.04.2020. u 21:00
(Фотографије А. Васиљевић)

Imao je sedam godina kada je od roditelja tražio da mu kupe „Ilustrovanu istoriju sveta” Somerseta Fraja. Tu knjigu je video kod drugara i jako mu se svidela. Voleo je njene ilustracije koje su mu dočaravale neki davni svet i ljude iz prošlih vremena. Od tada sebe smatra istoričarem koji se od te 1976. pa, evo, sve do današnjih dana interesuje za događaje iz naše i evropske prošlosti, trudeći se da odgonetne kuda ide današnji svet i Srbija s njim.

Knjigu Somerseta Fraja doživljava kao deo identiteta njegove generacije. Bila im je omiljena još u tako ranom uzrastu jer je bila kao stvorena za dečake, podsticala maštu, jačala avanturistički duh i učila ih kao i svaka prava učiteljica života o ljudskoj prirodi, borbama, ratovima, odvodila u neke druge epohe kao u istinskom vremeplovu. Generacije rođene šezdesetih godina prošlog veka odrastale su i na stripovima... Niko nije obraćao pažnju da li su u oblačićima ispisani dijalozi na latinici ili ćirilici, vladala je fascinacija ilustracijama.

Fakultet više od radnog mesta

– Ima mnogo onih koji su, na ovaj način, bili istoričari kao deca, ali su prestali jer im je neko objasnio da od toga neće moći da žive, kaže Miloš Ković, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Filozofski fakultet je za njega mnogo više od radnog mesta. Roditelji su mu se upoznali na njemu: otac je diplomirao na Odeljenju za sociologiju, a majka psihologiju. Tu je i Miloš provodio svoje studentske dane dok nije dobio diplomu istoričara pa se tu i zaposlio, a na ovom fakultetu, na Odeljenju za psihologiju, kao vanredni profesor radi i njegova supruga Vanja.

S obzirom na to da je jako mnogo ovog fakulteta u životima familije Ković, Miloš naglašava da radno mesto nije došlo kroz nepotizam ili ideološku podobnost, već je posledica učenja, rada i laganog napredovanja od asistenta do vanrednog profesora.

Odrastanje u Šapcu

Sećajući se svog detinjstva u Šapcu kaže da je odrastao kao deo tadašnje srednje klase kojoj je obrazovanje bilo jako važno. U njegovoj kući se razgovaralo o knjigama, filmovima, politici, vozio se folksvagen, išlo jednom godišnje, a ponekad i češće, na more i planinu.

– Taj samoupravni socijalizam uspeo je da do kraja sedamdesetih godina prošlog veka proizvede i utvrdi svoj obrazovani, lojalni srednji sloj. Kada je počeo raspad socijalizma i Jugoslavije, taj sloj je pretrpeo najjače udarce. Neki od nas su napustili ovaj svet, drugi su napustili zemlju i odselili se na Zapad, treći su se jednostavno pomirili s degradiranjem da bi opstali, ali je bilo i onih koji su, dok je zemlja propadala, napravili karijere, kaže Ković.

Seća se sredine osamdesetih kao vremena kada je njegova porodica prešla u Beograd. Sloboda je stigla u glavni grad Jugoslavije pre nego u istočnoevropske zemlje. S društvom je išao s tribine na tribinu, posećivao festivale i koncerte, čitao dugo zabranjivane istine po novinama i knjigama. U vreme pada Berlinskog zida putovao je u Budimpeštu i Prag da bi svojim očima video rušenje jedne imperije i propast jednog sveta. Za studente istorije to je bilo nezaboravno iskustvo. Ali, nazirale su se sve jasnije i pretnje u sopstvenoj kući: usledio je rat.

Društveni život profesora Kovića se već dugi niz godina odigrava u širem krugu ustanova i kafea oko Filozofskog fakulteta. Tu je naučio mnogo više od pukog poznavanja prošlosti.

– Kao i Englezi koji su jako privrženi svom Kembridžu ili Oksfordu i ja osećam nešto slično prema Filozofskom fakultetu. Posebno volim pogled s prozora nove zgrade Filozofskog na fasadu Kapetan Mišinog zdanja u kome su se nekada nalazili Velika škola, Prva beogradska gimnazija, Srpska kraljevska akademija, nacionalni muzej i još što-šta, priča naš sagovornik.

Iako je doktorirao izučavajući politiku čuvenog engleskog državnika Dizraelija prema Balkanu, za Kovića kao i za svakog srpskog istoričara nacionalna istorija, Kosovo i Kosovski zavet su nezaobilazne teme. Školujući studente da jednog dana postanu profesori i da ovladaju zanatom istoričara, on s njima, kolegama profesorima, naučnim radnicima iz instituta, redovno putuje na Kosovo i Metohiju gde posećuju spomenike, svetinje, ali i srpske enklave.

Varka prvog pogleda na istoriju

– Studenti, budući profesori, uče da kroz empatiju izgrade svoj zanat jer bez saosećanja mi ne možemo da razumemo ni današnjicu ni prohujale epohe. Ratovi i stradanja nisu samo prošlost – oni su i sadašnjost i budućnost. Od istorije ne možete da pobegnete. Istorija nije samo nauka o prošlosti. Ona nas uči da razumemo sadašnjost, pa i budućnost, da na sve gledamo u dužoj vremenskoj, istorijskoj perspektivi, kaže naš sagovornik.

Podseća i da je istorija koju smo mi učili bila jednoznačna i nije omogućavala mnogo različitih tumačenja. Danas se krećemo između dve krajnosti, vremena kada je negovan isključivo i samo marksistički pristup istoriji i današnjice koju Ković opisuje kao kakofoniju vrednosti: uvodi se dominantno zapadnjački pogled na istorijske događaje koji nekritički prihvatamo kako bismo se nekome svideli i preporučili.

– Istoriju moramo zaista da razumemo, moramo da mirno i trezveno odgovorimo na pitanja „ko sam ja” i „ko smo mi”, a ne „kako da postanem neko drugi”, kako da ličimo na Zapad ili da budemo primljeni u EU ili NATO, poručuje.

On je imao, kaže, sreću da tokom školovanja radi s dobrim profesorima – od gimnazije, preko Filozofskog fakulteta, do usavršavanja na Univerzitetu u Oksfordu.

– Od njih sam, pored ostalog, naučio da u istoriji stvari najčešće nisu onakve kakvim nam se čine na prvi pogled, da je prošlost uvek drugačija od našeg doba i da je potrebno sređeno, pribrano, ponekad i dugo posmatranje pre nego što se izrekne zaključak koji, opet, nikada ne može biti konačan. Prošlost se, jednostavno, otima pojednostavljenjima i političkoj upotrebi. Zato bi, kada god je to moguće, ocenjivanje i vrednovanje trebalo da ustupe mesto razumevanju i objašnjenju, kaže profesor Ković.

Kako Zapad vidi nas

–Još u srednjem veku nastale su predrasude zapadnih država prema Srbima. Njihovi koreni su verski jer pravoslavni hrišćani za njih su još od 11. veka bili „šizmatici”, jeretici. Koreni genocida nad Srbima u NDH su verski, rimokatolički. Od 19. veka u Londonu i Parizu nas vide kao male Ruse, Slovene, pravoslavce, saveznike Ruskog carstva, potom i komunističkog Sovjetskog Saveza. Istorijske činjenice su da je Srbija u 19. veku postala autonomna i nezavisna zahvaljujući Rusima, a ne Englezima ili Francuzima. Mi smo u dva svetska rata, u borbi protiv Nemaca i njihovih saveznika, ove zemlje doživljavali kao saveznike, ali pitanje je da li su i oni nas tako videli. Prepustili su nas sudbini i 1915. i 1944. kada su Srbe i Srbiju izručili Titu. Zato je važno pitanje za srpske istoričare da protumače ne samo naš odnos prema zapadnoevropskoj civilizaciji, već možda još važnije da protumače kako ona nas vidi. To bi nas oslobodilo mnogo nepotrebnih zabluda i stradanja.

Istorijski identitet– Fenomen karakterističan za početak 21. veka je obnova pobožnosti u Americi, Rusiji, Aziji, Africi i Istočnoj Evropi, uključujući i Srbiju, svuda osim u Zapadnoj Evropi. Prolazeći kroz unutrašnjost SAD možemo videti ono što se ne vidi u Njujorku, Čikagu ili Los Anđelesu, izrazitu pobožnost, naročito u evangelističkim crkvama koje doživljavaju veliki uspon uz značajnu podršku medija. Obnovljena pobožnost je odlika i Ruske Federacije gde vlada sinergija između pravoslavnih Rusa i ateističkih Sovjeta koji se, kroz izraziti patriotizam, vraćaju tradiciji.

U našem regionu žive različite vere i konfesije, naša istorija obeležena je međusobnim, građanskim i verskim ratovima, i Jugoslavija je nastala da bi se ta zamršena jednačina rešila. Ali ne možemo se mi Srbi odricati svog istorijskog identiteta u korist rešavanje te jednačine. Ne možemo se odricati Svetog Save zarad Vuka Karadžića ili Stefana Nemanje zarad Tita. Naš kulturni obrazac mora da počiva na svetosavlju i živom predanju, umesto na pomodnom i ispraznom hedonizmu, materijalizmu koji vodi u nihilizam. Ali on ne sme da izostavi ni Dositeja ni Vuka, našu sekularnu tradiciju koja počinje negde krajem 18. veka. Moja generacija se suprotstavljala socijalističkom sivilu kroz rok muziku i pop kulturu, a danas, posle pobede farmerki nad komunizmom, mladi se zapadnom relativizmu i nihilizmu suprotstavljaju kroz povratak religijskom asketizmu i tradiciji. Pogledajte litije u Crnoj Gori, uđite u naše crkve nedeljom i praznikom i videćete uglavnom mlad svet. To je jasna najava budućnosti – ističe Ković.

Živeće Kosovski zavet

– Više od šest vekova živi Kosovski zavet i on će živeti i dalje jer ovo nije kraj istorije. Da bismo ga razumeli, ali i da bismo razumeli složenost istorije, mi moramo da uđemo u geta u kojima žive Srbi u Orahovcu, u Velikoj Hoči, Novom Brdu ili Gračanici. Nije dovoljno ići u biblioteke ili fakultetske učionice. Kada uđemo u geto suočavamo se s istinskom istorijom. Oko nas se, kao kule od karata, ruše ideološke iluzije, licemerne fraze o dobrim namerama i univerzalnoj sreći koje Zapad bombama i propagandom nameće ostatku sveta. Materijalno blagostanje, kao glavna opsesija današnjice, takođe gubi svaki smisao, jer ljude iz geta, koji su tu po svojoj slobodnoj odluci, to ne zanima. Morate sebi da postavite pitanje odakle dolazi toliko neprijateljstvo prema Srbima, ali i ono mnogo važnije – odakle ljudi iz geta crpu toliku snagu koja im omogućava da sve podnesu i izdrže. Tada se suočavate sa snagom predanja, sa snagom Kosovskog zaveta koji ovi ljudi doslovno žive i ispunjavaju. Oni mogu da napuste svoje domove i potraže slobodu na nekom drugom, mirnijem mestu gde će biti prihvaćeni, ali oni to ne žele. Kada dođete među njih zapitate se ko je, ustvari, slobodan, a ko zarobljen – vi, sa svojim besmislenim, beogradskim brigama i strahovima, ili oni – pita profesor i ističe da se tragizam i promenljivost istorije nigde ne može tako jasno razumeti kao na Kosovu i Metohiji.


Komentari6
2a909
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Izdvojeno mišljenje
Zasto se uvak zaboravljaju odluke i postupci vođa naseg naroda za koje smo tpeli velike posledice? Zašto svaka naša vlast ima maćehinski odnos prema svom narodu a majčinski prema drugima! Onomad su to bili narodi i narodnosti a danas multikulturalizam i razna ljudska prava! A migranti? Sgledajte to malo u istoriji...
Веслач
Све лепо и красно...само што Ковић истрајава на фалсификованој Новаковићевској, српској историји. Због тога и не може да види одакле долази та мржња према Србима која је различита од мржње према православљу и Словенима. Та антисрпска историја није природна непогода већ логичан резултат много дужег периода од оног који је у Ковићевом видокругу. 'Одрицати се св.Саве због Вука Караџића'? Штета што својом миопијом девалвира и свој ваннаставни ангажман. Није далеко дан када ће морати да све објасни.
Vladimir
Čitav život sam na zapadu i trebale su mi decenije da uvidim i sagledam ovo što profesor Ković proučava i na šta ukazuje. "Zapad" je stravična iluzija naše slobodarske i čojstvene prirode. Satiru nas i doteraće nas do istrebljenja, a dobar deo nas neće moći da poveruje da zlo postoji.
Vladislav Marjanovic
Istoricar bi morao da zna da nikakve kolektivisticke predrasude ne nastaju iznebuha. One nisu urodjene, vec se sistematski, metodicno i planski kultivisu od strane politickih, finansijskih, verskih i drugih elita. Ako istoricar nije u stanju da to uoci i da ih sagleda u funkciji ekonomskih ili geopolitickih interesa, onda napusta podrucje struke i preobrazava se u propagatora istorijske i politicke mitologije. Sa Kovicem se to dogodilo. Steta za njega, za njegove studente i za istorijsku nauku.
drbane,london
A gd e to Marjanovicu kovic gresi??Sta je pogresno rekao?Posle 30 godina Engleske potpisujem svaku njegovu rec.Verovatno je nasa dubravkica sotjanovic sve to pravilno sagledala pa sa SAMARDZICEM lepo unovcila bez ikakve stete za studente i istoriju/
Preporučujem 7
Anonimus
Preporuka za Vladislava Marjanovica: Prvo procitati , Inventing Ruritania by Vesna Bjelogrlic Goldsworthy, pa vidjeti kako stvari izgledaju stavovi Zapada "One nisu urodjene, vec se sistematski, metodicno i planski kultivisu od strane politickih, finansijskih, verskih i drugih elita". Ako Marjanovic nije u stanju da ih sagleda u funkciji ekonomskih ili geopolitickih interesa, onda ostaje u zoni u propagatora istorijske i politicke mitologije.
Preporučujem 32

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja