Naša poznata i nagrađivana pesnikinja Radmila Lazić načinom na koji provodi izolaciju potvrđuje da je i u toj situaciji velika dama i lafica. U jednom dahu pripoveda o svojoj svakodnevici, kao da piše pesmu:
– Ne poznajem dosadu. Nažalost, ni dokolicu. Kći sam nužnosti i dužnosti. S vremenom u svađi. Pišem da bih preživela, slušam muziku da bih živela. Klasičnu. Simfonijsku, ali kamernu malo više, sonate, etide, operu posebno. Violončelo obožavam. Zbog Žaklin du Pre. Volim Satija (može i u izvođenju Nade Kolundžije), „Solvejginu pesmu” iz „Per Ginta” Edvarda Griga – to da mi se peva na odru. „Smrt i devojku” – Šuberta, našte Pergolezijevu „Stabat mater”. Predveče martini (bjanko), može bez maslinke, kraj prozora u fotelji za čitanje. Jejts ili Odn, En Sekston, Silvija Plat, Sara Kirš... zavisno od raspoloženja. A s vremena na vreme obavezno najljubavniju pesmu svetske poezije Ginzbergovu „Ljubavnu pesmu na Vitmenovu temu”.
Da bi podigla samopouzdanje ona čita Ničea ili Siorana, a kaže da može i „parče neke od Pesoinih oda”.
– Pre ili posle (ili, pre i posle) eseji: Benjamin, Brodski, Simić..., i kratke priče. Preporučujem „Nemačku priču” u izboru i prevodu Nikole B. Cvetkovića, i još: Bogumila Hrabala, Lidiju Dejvis, Lori Mur..., romane retko čitam, ali Hertu Miler ne propuštam. Međutim, trenutno ne mogu sebi da priuštim ništa od toga, osim muzike naravno, jer, spremam „Antologiju srpske ženske poezije”, od Nine Živančević do Čarne Popović, za jednu meksičku izdavaču kuću, odnosno za celo špansko govorno područje. Ne mali poduhvat. Osama, ili samoizolacija, nazovite to kako god, moj je način života, dakle opstajanja. A kako bih inače zavirila u sebe, i u druge. Naravno, to je moj izbor, prinudna izolacija je nešto sasvim drugo. Pa evo trenutka da se neki okušaju, i možda vrate sebi. Jer, susret sa samim sobom za nekog može biti trenutak epifanije, a za druge najgora moguća kazna. Nažalost, mnogima su potrebni drugi da bi u njihovim očima saznali ko su. Zato „hodočaste” unaokolo po kafićima kao muve bez glave. Krilatica današnjeg života je „viđen sam, dakle postojim” pa onda, u klub, na splav, ili na prijeme po ambasadama, na premijere... ili pak kod ljubavnice da nahrane ego. Ništa mi od toga ne nedostaje, već Kalenićeva pijaca, šetnja uz Dunav, nekoliko prijatelja. I kao vrhunac provoda, ako je moguće: opera, a posle čaša šampanjca i parče francuskog sira. A iznad svega, nedostaje mi jutro i veče u selu moje majke. Pa da propevam – kaže Radmila Lazić.
