četvrtak, 28.05.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 09.04.2020. u 20:00 Brane Kartalović

O produženiju života čovečeskog...

Dr Jovan Stejić, porodični lekar Obrenovića i osnivač prvog srpskog karantinskog odeljenja sa sanitetom, učestvovao je u sprečavanju širenja epidemije kolere koja je 1831. godine prodrla u Beograd
Књига Јована Стејића „Макровиотика”

Kragujevac – U osvit nacionalnog preporoda, s početka 19. veka, znameniti Sava Tekelija školuje mnoge mlade Srbe, znajući da se država ne može temeljiti samo oružjem i krvlju. Među Tekelijinim stipendistima bio je i Jovan Stejić (Arad, Rumunija – 1802).

U knjizi „Jovan Stejić – prvi Srbin doktor medicine u obnovljenoj Srbiji” (Istorijski arhiv Šumadije – 2017), kragujevačkih mladih istraživača, etnologa Nenada Karamijalkovića i istoričara Slavka Stepanovića, stoji da je Stejić studije medicine završio 1829. godine u Beču, gde je na Medicinsko-hirurškoj akademiji odbranio doktorski rad o dizenteriji – Dissertatio inauguralis medica de Dysenteria.

Stejić se, navode autori, prvi put obreo u Srbiji 1828. godine, na poziv Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša. U Šapcu, gde je susret upriličen, Jevrem je poručio Stejiću da će finansirati ostatak njegovog školovanja, ali pod uslovom da se, pošto završi studije u Beču, vrati u Srbiju i svoju lekarsku praksu započne u njegovom domu.

„Opšte prilike u Srbiji tog doba bile su veoma loše, pa su lekari izbegavali da u nju dolaze ili, ukoliko bi se i odlučili na to, nisu se dugo zadržavali. Čak su i Srbi iz Austrije bili u nepovorenju prema matici ’u kojoj čovek niti je siguran sa svojim životom, ni sa imanjem’. Loše uslove dodatno je pogoršavalo nepoverenje i sujeverje naroda tako da su u Srbiji u tom trenutku radila samo trojica školovanih lekara – Bartolomeo Silvestro Kunibert (Italijan) u Beogradu, Gligorije Ribakov (Rus) u Požarevcu i Đorđe Novaković (posrbljeni Jevrejin Leopold Erlih iz Galicije) u Jagodini. Uprkos navedenim činjenicama, ponesen velikim nadama i idejama, Stejić je s oduševljenjem prihvatio Jevremov poziv, stavivši sve svoje intelektualne snage u službu matične zemlje. Tako je juna 1829. ponovo došao u Šabac, ovoga puta kao prvi Srbin doktor medicine koji je počeo da radi u obnovljenoj Srbiji.”

Porodični lekar Obrenovića Stejić bio je od 1829. do 1832. godine, kada je zbog sukoba sa knezom Milošem i Vukom Stefanovićem Karadžićem, napustio Srbiju i otišao u Zemun, gde je osnovao privatnu lekarsku praksu. U pismu Jerneju Kopitaru, razočarani Stejić piše: „Ja sam moje žitije u Srbiji svršio; do sada je bilo svakojako, no rodoljupci dok ne zavladaše, više dobro nego zlo. Od sad kako bog da.”

Autori knjige o Stejiću navode: „Osim lečenja članova vladarske porodice, posebno bolešljivog kneževića Milana, bio je angažovan i u javnim zdravstvenim poslovima, pre svega na sprečavanju širenja epidemije kolere koja je leta 1831. prodrla u Beograd.”

Stejić se u Srbiju vraća 1839. godine, na poziv novog vladara, mladog kneza Mihaila Obrenovića. Donošenjem Ustrojenija Centralnog pravlenija Knjažestva Srbskog, to jest Zakona o Vladi 29. maja 1839, Stejić zajedno sa dr Karlom Pacekom (Slovak iz Ugarske), osniva Karantinsko odelenije sa sanitetom. Funkciju načelnika prvog srpskog saniteta obavlja dve godine, a 1841, takođe na poziv kneza Mihaila, prelazi u Državni sovjet, gde zauzima odgovorno mesto glavnog sekretara.

Stejić podjednako izgara i na državnim poslovima i na prosvećivanju naroda, bavi se filologijom, prevodi i piše. Njegov naučni spis „Makroviotika ili Nauka o produženiju života čovečeskog” iz 1826. godine i njegovo poslednje delo „Antropologija ili Nauka o čoveku” iz 1850. predstavljaju temelj naše medicinske nauke.

U braku sa Katarinom, ćerkom bogatog zemunskog trgovca Petra Siarte, Stejić je imao šestoro dece, a poslednje godine života najviše se angažovao u Društvu srbske slovesnosti.

Stejić je od tuberkuloze oboleo 1850. godine, a preminuo je 23. novembra 1853. u Beogradu. Sahranjen je narednog dana, na Starom groblju kod Crkve Svetog Marka na Tašmajdanu. Pred mnoštvom naroda, molitvu je očitao mitropolit srpski Petar Jovanović, a nadgrobno slovo držao je Stejićev prijatelj, gimnazijski profesor Đorđe Maletić: „Bistar um, blaga narav, lakost u izražavanju misli, prostranstvo svake struke znanja, štedrota, milostivo srce, zrelo iskustvo, to su karakterski pokojnoga znaci.” U posmrtnoj reči o Jovanu Stejiću u „Serbskom letopisu” arhimandrit Gavrilo Popović je napisao: „Stejića više nema, a nećemo ga skoro ni imati.”

Komentari0
fffa7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja