Verujem da nije izolacija, već neizvesnost i strah od nepoznatog ono što najteže pogađa celo čovečanstvo, smatra glumac Tihomir Stanić koji za sebe zna da kaže da je nepopravljivi optimista, a koji je proteklih dana bio naš sagovornik.
– Informacije koje su često kontradiktorne a sve više zastrašujuće bez jasne predstave koliko sve ovo može potrajati najviše uznemiruju i stvaraju osećanje bespomoćnosti – smatra Stanić koji i vreme izolacije provodi radno. Otuda i ne čudi što ne zna za kategoriju slobodno vreme jer mu je rad oduvek predstavljao najbolji odmor i bekstvo od problema.
Stanić voli da čita, što uveliko radi i ovih dana, budući da zbog vanrednih okolnosti ne izlazi iz kuće.
– Dobro podnosim do sada činjenicu da nije preporučljivo izlaziti iz kuće i koristim to kao neku vrstu odmora, jer sam nekoliko godina bez dana pauze radio od ranog jutra do kasno u noć. Pokušavam da, koliko je moguće, ipak radim. Studenti mi, na primer, šalju snimke monologa (Andrić: Razgovor sa Gojom) ja to komentarišem, oni poprave i tako mi se čini da, ipak, negde napredujemo. Čitam i učim tekstove za koje verujem da će se realizovati i koristim činjenicu da sam, napokon, po ceo dan sa porodicom – naglašava Stanić koji je oženjen Jelenom Mijović, dramskom autorkom, s kojom ima dve kćerke: Milenu Hanu, diplomiranog filozofa i Sofiju Nađu koja namerava da krene očevim stopama.
Gavrilo Princip, Sava Šumanović, Stojan Protić, Jovan Sterija Popović, Dositej Obradović, Sava Mrkalj, Ivo Andrić, Branko Radičević, Miloš Crnjanski, Stevan Sremac, kralj Aleksandar Obrenović, samo je deo spektra karakternih scenskih junaka koje je na sceni oživeo ovaj harizmatični umetnik. Na pitanje čemu ga uči prošlost u koju zna duboko da uroni, Stanić zna da prokomentariše: „Iz prošlosti crpim anegdote i mitomanske priče o sopstvenim poduhvatima, pa se tako hrabrim pred nevoljama koje me čekaju u budućnosti...”
O tome koji savet bi uputio svojoj publici i šta čita u ovom vremenu izolacije, Stanić kaže:
– Nemam savet! Jednostavno će okolnosti svakog od nas, pa onda i društvo u celini, primorati da preispitamo šta su prave vrednosti i koliko nam je istinski potrebno za sreću. Svet posle ovoga neće više biti onakav kakvog smo znali. Nadajmo se najboljem. Ozdravljenju! Šta čitam? Ono što mi je pod rukom. To preporučujem i drugima, zapravo ono što im je dostupno.
U iščekivanju novog „živog” susreta sa Stanićem prisetili smo se kako je svojim studentima glume na Akademiji umetnosti u Beogradu, pokušavao da objasni šta je to njegov profesionalni kredo:
– Držim se uputstva koje sam davno čuo od Stevana Šalajića, jednog iz plejade velikih glumaca sa kojima sam imao sreću da igram. Partner je uvek u pravu. Odgovorite na tu činjenicu. A partner je i glumac sa kojim igrate. I reditelj i autor teksta koji igrate, a bogami i publika. Moj dragi kolega Petar Kralj mi je, pokušavajući da mi pomogne da rešim neki problem na sceni, govorio: „Diši, duboko diši.” Dakle, ako duboko dišemo uz svest da je partner uvek u pravu, pronaći ćemo u sebi sve odgovore i nećemo se ogrešiti ni o sopstveni talenat ni o pozorišnu etiku. Isto tako je Roberto Ćuli, veliki pozorišni stvaralac, izjavio u jednom intervjuu nešto što sam oduvek osećao, a nisam umeo da definišem. Ćuli je tada kazao da je glumac u središtu svega. Naime, na engleskom i italijanskom jeziku reč glumac znači „onaj koji deluje”. A čovek kad počne da deluje, stvara i menja svet oko sebe.
