Teško je baš tačno vremenski odrediti kada se to tako masovno dogodilo na srpskim televizijama, ali je lako zapaziti da već izvesno vreme na malim ekranima vladaju voditeljke koje su fonetski „reformisale” Vuka. Da je izvršeno ispravljanje Vuka u izgovoru srpskih glasova, lako je zapaziti čim uključimo TV aparat i počnemo da gledamo emisije tipa „Dobro jutro”, „Posle ručka” i sl.

Reformu srpskog jezika je – uprkos volji tadašnjih srpskih jezičkih institucija u povoju, uprkos otporu i Srpske pravoslavne crkve koja je poznata po tome da se drži srpske tradicije u svemu, pa i u jeziku i pismu – izvršio prvi i konačni (do danas) reformator srpskog učevnog jezika i pisma Vuk Stefanović Karadžić između 1814. i 1847. godine. Ta njegova reforma oslobođena je zabrane u srpskoj državi 1868. i od tada se uči u školi pa se zna kako se ispravno izgovaraju svi srpski glasovi koji, u službi fonetskih jedinica funkcionišu u izgovoru u srpskim rečima, rečenicama, u kraćem ili dužem govoru.

Poznato je da je Vuk dobio sva srpska, ali i svetska priznanja za to što je uspeo da uvede u službeni, učevni jezik Srba gotovo u potpunosti čist narodni jezik i narodno pismo koje je dobilo 30 slova i isto toliko, funkcionalnih izgovora tih slova. Redak je slučaj u svetu da se u drugim jezicima izvrši takvo stapanje slovnih znakova s njihovim izgovorom u govornom jeziku.

I, najzad, evo kako su danas srpske voditeljke u TV programima izvršile „popravljanje” Vuka. Uvele su novi glas, novi izgovor kome još treba samo da izmisle slovni znak da bismo svi lakše „naučili” kako da ga izgovaramo i pišemo. Reč je o jednom grlenom glasu koji je teško opisati. Mi bismo ga nazvali „propratni glas” ili „glas poštapalica” koji njima pomaže da premoste vreme između nove misli i nove rečenice.

Onima koji znaju malo više istoriju srpskog jezika i pisma, taj novi glas može ličiti na „mukli glas” koji je obeležavan takozvanim tankim ili debelim „jer”. Reč je o nepotpuno izgovorenom glasu koji je sledom istorijskog razvoja u srpskom jeziku dao reflekse i u nekim drugim današnjim balkanskim jezicima (bugarskom i makedonskom, na primer), a koji su se razvili najčešće u glas koji se beleži danas slovom „a”. Na primer, umesto starog izgovora i pisanja: „bъčva” i „sъn” posle Vukove reforme dobili smo u izgovoru „bačva” i „san”. Dakle, takozvani refleks „a”.

Istina, naše voditeljke su to „nadogradile” tako da su taj „mukli glas” iz ranijeg perioda drastično u zvuku „pojačale”, te nam svakodnevno bezbroj puta između reči, između njihovih „sintagmi” i novih misli u novim rečenicama izgovaraju taj raniji mukli grleni odjek u vidu prave „grlene bombe” koje nekad kraće, a nekad duže neprijatno deluju na naš osećaj za fonetiku i govor koji se uči u dobrim predavanjima profesora srpskog jezika. Njihov izgovor tog danas novog glasa ima učinak gotovo prave, razarajuće „bombe” na mozak i osećaj za lep i tečan govor, a jedini lek za gledaoce ispred malih ekrana jeste da isključe ton i da gledaju samo sliku.

Naravno, sreće se to, iako malo ređe, i kod muških voditelja koji inače prednjače u afazičnosti, to jest u specijalnom necelovitom izgovaranju pojedinih glasova u posebnim noćnim razgovorima o pojedinim, obično političkim, temama.