Kriza na tržištu rada neće podjednako pogoditi javni i privatni sektor, a radna mesta kod privatnog poslodavca će i u budućnosti, kada prođe vanredno stanje u Srbiji i situacija s širenjem kovida 19 bude stabilizovana, biti ugroženija od onih u javnim službama. Ipak, kako ističe Mario Reljanović, naučni saradnik s Instituta za uporedno pravo, država će i tada morati da smanji troškove i dalja zaduživanja, da se posledice krize drastičnije ne bi osetile i u javnom sektoru.

– Budući da se trenutno i dalje zadužujemo, onda je veoma moguće da će se posledice osetiti i u javnim službama, prvenstveno u smislu smanjenja zarada. Ipak, ne bih rekao da će tako biti kada je reč o smanjenju broja zaposlenih. Državni službenici i oni koji rade u javnim ustanovama, u zdravstvu, prosveti, vojsci i policiji, mogli bi tek neznatno da osete krizu izazvanu kovidom 19, ali ne u ekonomskom smislu, jer njihove plate neće biti smanjene – smatra Reljanović.

Kada je reč o ostalim profesijama, određene već jesu „profitirale” od virusa korona, počev od onih koje se odnose na proizvodnju hrane i medicinske opreme, kao i one koje su deo farmaceutske industrije.

– Firme koje se bave takvim poslovima i u vreme krize opstaju na tržištu, što se može videti. One svakako neće osetiti dalje posledice, pa je pretpostavka da ni njihovi radnici neće imati razloga da budu zabrinuti za svoja radna mesta – dodaje Reljanović, i podseća da najbolje posluju upravo oni za kojima je potražnja konstantna i čiji poslovi ne poznaju zatvaranje granica. Tu dolazimo do IT sektora, kojem čak ni pandemija maltene ne može ništa, pokazalo je nedavno istraživanje „Infostuda”, jer su u ovoj oblasti rada takvi kadrovi i dalje neophodni.

– Ipak, i ova grana privrede može da pretrpi posledice izazvane kovidom 19, jer i ti radnici rade za nekoga poslodavca. Ako cela privreda zemlje odakle je poslodavac, na primer, upadne u recesiju, u problemu će onda biti i IT industrija. Samim tim biće smanjena potražnja za IT stručnjacima i iz naše zemlje i njihovim proizvodima, pa će i njihova radna mesta biti ugrožena – dodaje Reljanović, zaključujući da nijedna oblast rada zapravo neće proći netaknuto u doba pandemije i posle nje.

Upitan da li je misli da je moguće očekivati skoriji povratak radnih mesta koja su u vreme krize izbrisana sa mape i šta da očekuju radnici koji su ostali bez posla, naučni saradnik s Instituta za uporedno pravo odgovara da je taj problem veoma složen.

– Čak i oni koji su najveći optimisti među ekonomistima kažu da će biti potrebno oko dve godine samo da bi se nivo našeg BDP-a vratio na donedavni. To je zaista dug period za nekog ko nema posao, pa će samim tim i sistemska dugoročna nezaposlenost još više doći do izražaja. Ona je u jednom trenutku u Srbiji uistinu bila svedena na relativno mali procenat, naravno zbog odliva radne snage, ali i zbog novih zapošljavanja – podseća Reljanović, uz očekivanje da će mnoge industrije odsad opreznije investirati u dalji razvoj, što će takođe uticati na tržište rada.

– Kada ulazite u trku da privlačite strane ili domaće investitore, očekujete da se taj ciklus neprestano obnavlja, i na taj način održavate određeni broj radnih mesta. Međutim, kada neko u ovim okolnosti ode, vi ćete onda vrlo teško privući novog ulagača, jer će potencijalne kompanije biti više okrenute tome da zadrže ono što imaju, nego da investiraju dalje u širenju neke proizvodnje. U tom smislu smatram da će nam za povratak na stare staze i relativno normalan ciklus funkcionisanja privrede biti potrebno duže vremena, bar pet godina – precizira Mario Reljanović.