Izmenjene okolnosti u kojima živimo i radimo zbog pandemije kovida 19 i umetnicima su stvorile nove izazove. Neki zbog izolacije osećaju zatišje u stvaralaštvu, a drugima vanredno stanje daje više vremena da se posvete poslu.

– Slobodno vreme u kući nije uvek i kreativno vreme. Umetnik ne može da radi svaki dan po utvrđenom rasporedu – kaže istoričarka umetnosti Verica Ilić.

Ova slikarka i pesnikinja priznaje da su joj misli, kad sedne za štafelaj, usmerene na stanje u svetu i na želju da se nevidljivi virus što pre pobedi.

– Ja slavim život i tražim dobrotu u ljudima, a svaki čovek je poseduje. U mojim pesmama mesto je dato ženama. One su nežne, a jake. I sinoć sam se latila pera i napisala nekoliko strofa koje se uklapaju u moj poetski ciklus o ljubavi i ženi. Okupirana sam i prirodom, pticama, munjama, sunčevim zracima, stablima… – nabraja Ilićeva. Početkom marta njoj je dodeljena nagrada na Međunarodnom festivalu poezije „Božanstvena ženo” koji je organizovao Kulturni centar Mesopotamije.

– Poezija me hrani i izoštrava čula. Kada sam u januaru napisala „Pohvalu pesmi” prijatelji su prepoznali da sam u njoj naslutila ovo čudno stanje koje je dovelo do socijalne otuđenosti – napominje pesnikinja.

Za razliku od pisanja kome pogoduje samoća, za slikarstvo je Verici potreban impuls koji dobija od okoline.

– Čula su mi više okrenuta ka spoljnom svetu. Mogu da odem u neki predeo gde caruje tišina i ako nemam priliku da raširim platno, nadahnuta lepotom, impresije prenosim kad se vratim u svoj atelje – objašnjava umetnica. Ona radi i aktove, a okupirana je i renesansnom simbolikom. Mnoge savete u radu dobijala je od Mome Kapora, koji je otvorio prvu samostalnu izložbu ove članice ULUS-a.

Ilićeva kaže da uprkos svemu što nas je zadesilo razvija unutrašnju harmoniju i poručuje da je umetnik uvek „u sebi samom”, ali da ono što ga čini potpunim jeste veza sa publikom na izložbama i poetskim večerima, koje joj sada nedostaju. Dok se za to ponovo ne steknu uslovi, ona u svom kutku dovršava započete radove, strpljivo čeka da se vrati dugim šetnjama i u punom zamahu aktivira svoju poetsku i slikarsku energiju.

Stvaralačka energija ne miruje, ona traži i nalazi svoj put. Tako umetnički bračni par Olgica i Aleksandar Kucina, gledajući na novonastale prilike, zaključuju da im ova izolacija ne ometa uobičajeni ritam. Oni se u dvorištu i pod krovom svoje porodične kuće u Vraniću bave izradom keramičkih predmeta.

– Ovaj posao oduvek nas je uvodio svojevrsnu izolaciju – kroz smeh kaže Aleksandar i dodaje: – Kao i svi iz naše struke, radimo to sa puno ljubavi i tada nema mrdanja. Zavrneš rukave, uposliš prste i kreativni potencijal usmeriš na delo koje nastaje – priča keramičar.

Prema njegovim rečima, ovaj proces rada od početnog do finalnog proizvoda obuhvata razne faze.

– Teško je kazati koja nam je najdraža – da li ona kad se grnčarski točak zavrti ili kad na red dođe pečenje, sušenje, ukrašavanje... – kažu supružnici.

U poslu su im snage udružene, ali ima i izvesne podele. Olgica je zadužena za glazuru, a Aleksandar za tehnički deo. Ono što je dobro kad su muž i žena iz iste branše jeste činjenica da dok jedno zaneseno radi, drugo objektivno može da sagleda koliko je taj rad dobar. Supružnici Kucina nadaleko su čuveni po izradi crkvene keramike. Njihovih ruku delo su kadionice, čuvarkuće, putiri, svećnjaci i drugi upotrebni i dekorativni predmeti. Dela im se nalaze u mnogim hramovima, kao i u njihovoj parohijskoj crkvi u Vraniću i manastiru Tumane. Olgica i Aleksandar su još kao studenti na Fakultetu primenjenih umetnosti, na kome su i diplomirali, uvideli da im keramika najviše odgovara jer je to široka oblast – od posudne do skulpturalne forme. Tu, kako napominju, mogu da se u potpunosti bave formom, bojom teksturom...

Članovi su ULUPUDS-a, iza njih je mnogo samostalnih i kolektivnih izložbi, a za svoj rad su i nagrađivani. I dok je za odbranu od pandemije najvažnije ostati u kući, umetnici vele da se toga pridržavaju, ali i da njihova kuća ima i lepu okućnicu. Tu caruje cvetna bašta o kojoj zajedno brinu i koja im je takođe inspiracija.

Nadahnuće za rad u svemu što je okružuje nalazi i akademska slikarka mr Irina Černjavski Šantrić.

– Kad je čovek blagosloven darom i predodređen time da bude u službi umetnosti i večitog ličnog stvaranja, onda na njega ne utiču globalne pojave. Čitav univerzum je u njemu. Njegova emotivna stanja su reper stvaranja – ističe Irina.

Ona napominje da je u svakom stvaraocu imaginacija sastavni deo bića.

– Ličnim likovnim rečnikom umetnik pripoveda i komponuje svoje arije i izmaštane snove – kaže slikarka. Neposredno pred najezdu virusa koji nas je doveo u ozbiljnu zabrinutost za zdravlje ljudi i opstanak planete ona je gostovala u Skoplju, u Muzeju makedonske borbe, sa opusom slika „Odjek vekova”.

– Dela asociraju na tradiciju, duhovnost i raskoš fresaka Vizantije i celog Balkana – napominje slikarka. Kaže da je uporedo sa slikarstvom razvijala i svoj poetski dar. Decenijama piše poeziju i nedavno joj je objavljena i nova zbirka „Žurim – da reč može stići”. Član je Udruženja likovnih stvaralaca Kosova i Metohije, Književnog društva Kosova i Metohije i klubova pisaca „Čukarica” i „Poeta”. Za svoj likovni i pesnički rad je nagrađivana.

Irina u predahu od slikanja i pisanja kroji i šije. Odeću za sebe i članove svoje porodice sama kreira pa je šivaća mašina našla mesto tik pored štafelaja. U dokolici pravi i ukrašava razne upotrebne predmete, od kišobrana do činija.

– Svaki dan mi je ispunjen bar jednim trenutkom u kome ispoljim svoju kreativnu misao i sprovedem je u delo. A već dvadeset godina na poseban način oslikavam uskršnja jaja, koja sam uvek poklanjala prijateljima. Sada zbog pandemije nisam bila u prilici da se sa njima sretnem. Ipak, u sedmici posvećenoj Uskrsu dragim osobama slala je fotografije korpe pune šarenih jaja. Jednu takvu Irina Černjavski Šantrić poklonila je i čitaocima našeg lista.