Sedim na balkonu, slušam cvrkut proleća u tihom predgrađu bez automobila pod prečistim plavim nebom. Grmljavina aviona koji sleću na ženevski aerodrom je utihla, a gugutke su se vratile. Nekako se i ovaj hladni beton savremenih zgrada za švajcarsku činovničku klasu – ušuškao. Zečevi i lisice već se viđaju po parkovima. Ako se ovo čudo produži, pomislim, ovaj Morž, nekada pretrpani gradić, ličiće na opusteli Pripjat kod Černobilja, danas carstvo zelenila i zveri.
Ovako Slobodan Despot (1967), pisac našeg porekla koji od detinjstva živi u Švajcarskoj, opisuje deo svog dana u karantinu. Autor je desetak eseja, monografija i putopisa, kao i dva romana objavljena kod francuskog izdavača „Galimara”: „Med” (Le Miel, nagrada za evropsku književnost, 2014, srpski prevod izašao kod „Geopoetike”) i „Plavi zrak” (Le Rayon bleu, 2017, nagrada Casanova) . Njemu rad u osami nije stran, a opisujući svoj karantin, dodaje da ustaje kasno i da prvi put u životu spava po osam sati.
– Duplim dozama nadoknađujem dugogodišnje bdenje. Posle molitve pola sata vežbam, pa se okupam ledenom vodom. Doručkujemo, pa do kasnog popodneva radimo i čitamo, u potpunoj tišini. Ručak smo izbacili. Predveče obavezna šetnja kroz obližnja polja žustrim hodom, idealno manje od sata za tih sedam kilometara. Sem kad se zaustavimo kod seljaka radi jaja ili vina. Sreća naša: jaja čvrsta i krupna kao guščija, vino izvrsno. Večera lagana, posna. Nikad toliko zeleni, sveže, na pari ili u čorbama. Kad sam gladovao na Bajkalu, priviđale su mi se određene namirnice, i samo one: avokado, jaje, jabuka, maslina i maslinovo ulje, limun. Sada, tri godine kasnije, uviđam da mi je sopstveno telo prepisalo recept samoodbrane. Ujutro još progutam poput tablete pola čena belog luka – priča Despot i dodaje da mu se čini da nikad nije bio toliko zdrav. S pedeset i dve godine, lakše se kreće nego kad mu je bilo trideset, priznaje. Na Uskrs su se svi porodično, s roditeljima, okupili kod njegovog brata i tvrdi da ga je mesnati ručak ošamutio.
– Svestan sam koliko smo srećni. Švajcarske vlasti su po svom običaju rešile da ništa ne rešavaju. Zatvorile su firme i škole, a narodu preporučile da boravi kod kuće i ne izlazi bez razloga. Revnosni Švajcarci to primaju kao ukaz. Policiji otkucavaju veseljake kojih je više od petoro na balkonu. Stepen poslušnosti ovde, kako mi reče oficir iz generalštaba, može se porediti samo s kineskim, no bez diktature. Za to vreme u susednoj Francuskoj vlada haos i apsurd. Šetače i džogere love helikopterima dok se radni narod bez maski gomila u metroima i vozovima, a arapska predgrađa noću šenluče kao da se ništa ne dešava. Patrolna kola rešetaju vatrometnim raketama i raznom pirotehnikom – kaže Despot, čija interesovanja su široka, što najbolje potvrđuje njegova biografija.
Od 1991. do 2004. radio je za poznatu izdavačku kuću Vladimira Dimitrijevića L’Age d’Homme, prvo kao prevodilac, a zatim i kao pomoćnik direktora. Godine 2006. osnovao je sopstvenu izdavačku kuću Xenia, a od 2015. uređuje elektronski nedeljnik na francuskom jeziku Antipresse.net
O svojim danima u karantinu dodaje još ovo:
– Zahvalan sam. Igram skrebl sa kćerkama na netu, ponekad ih i posećujem. Neke stare strepnje sasvim su iščezle. Ćutim kao zaliven. Kroz slušalice ponekad propuštam Arvo Perta ili Hoakina Rodriga, Kuprena ili Betovena, Nila Dajmonda ili Sendi Deni, zvukove vremena koja se vratiti neće. Da li sam ikad bio tako spokojan? Uveče gledamo stari film ili seriju na Netfliksu. TV virolozi, eksel-proroci i drugi sejači panike nam nisu potrebni. Osećam se kao sportista pred važnom utakmicom ili vojnik uoči bitke.
Kaže da ne zna šta nas to čeka, ali da „valja biti spreman”.
– Jednom u životu video sam tako potpuno otvoren put pred sobom, no to je bilo lična stvar, a sada se to bespuće prostire pred svima nama. Ništa me ne plaši, ništa mi ne fali. Sem jednog. Nedostaje mi Srbija – dodaje na kraju.
