utorak, 14.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
sreda, 29.04.2020. u 21:46 Ljiljana Petrović
Ko to tamo piše, dopisuje i prepisuje...

Kopija nikada ne može biti original

Koliko je dobro prepravljati tuđe tekstove i ma koliko se trudili da ih prilagodimo našem mentalitetu, nikada se ne može postići autentičnost kao odraz naše kulture i tradicije, kaže Zorica Cvijetić-Todorović, dramaturg i pisac „Vojne akademije”.
Зорица Цвијетић Тодоровић (Фото лична архива)

Da li volite domaće ili strane serije? Pitanje ima više odgovora. Neki vole da slušaju dijaloge, jer ne postižu da prate titlove, pa prema tome radije prate domaće serije, iza kojih stoje naši autori, bilo da je reč o originalnim TV tekstovima ili adaptacijama književnih dela. Strana produkcija nije potcenjena. Naprotiv. Naše televizije dosta dobro drže korak sa izborom stranih serija i filmova, a tu su internet i striming platforme pa svako može da bira i uživa po svojim kriterijumima. Ko ima vremena, široko mu „kablovsko polje”!

Poslednjih godinama susrećemo se sa fenomenom serija koje nisu ni domaće ni strane. Imamo domaće serije koje se snimaju po stranim licencama?! Neki ih iz milošte zovu franšizama, neki licencama...

Prošle 2019. godina, kod nas je snimljeno tridesetak serija, što se smatra značajnim produkcionim pomakom. Ovih dana gledamo: „Tajkuna”, „Kalup”, „Južni vetar”, „Žigosane u reketu”, „Preživeti Beograd”, „Crveni mesec”, „Švindlere”... U pripremi su i nove: „Nečista krv”, „Kamiondžije”, „Zabran”...

Istovremeno, prikazuju se: „Urgentni centar”, „Tate”, „Igra sudbine”, „Slatke muke”, „Sinđelići”, stalno repriziraju „Anđelka i Andrija”... Ove serije jesu i nisu naše. Naši su naslovi, igraju naši glumci, režiraju naši reditelji, ali su nastale na licencama, na otkupljenim tekstovima koji se dorađuju i prilagođavaju našem mentalitetu. Tako sad imamo vojsku autora - dramaturga koji nešto pišu, dopisuju, prepravljaju, prepisuju. Tek na odjavnim špicama se vidi da su to formati, sa otkupljenim autorskim pravima.

Uveliko su u opticaju formati. Kažu, ništa neobično, tako je to u svetu. „Eksplozija” igranog programa donela je nove priče, nove junake. Ali sa stanovništva autentičnosti postavlja se pitanje: da li je to kvalitetno i dobro, da li to unapređuje našu literarnu scenu, filmsku i televizijsku produkciju? Ili je na nivou imitiranja drugih?

O tome razgovaramo sa dramaturzima Zoricom Cvijetić-Todorović i Đorđem Milosavljevićem, profesorom FDU-a Nebojšom Romčevićem, sestrama Svetlanom Drinjaković, producentom i direktorom „Smart” produkcije, i Ljiljanom Nestorović, glavnim dramaturgom serije „Istine i laži”.

Đorđe Milosavljević (Foto L. Kovačević Jovanović)

Direktan ulazak

Nedavno je okončano emitovanje pete sezone „Vojne akademije” na čijem se pisanju scenarija smenjivalo više domaćih pisaca. Produkcija „Nira” ne isključuje i šestu sezonu. Zorici Cvijetić-Todorović je „Vojna akdemija” prvi izazov i velika škola za buduće projekte. Za nju su domaće serije po originalnim idejama od velike važnosti, protivnik je serija po licenci, jer su u njima pisci lišeni autorske slobode.

– Koliko je dobro prepravljati tuđe tekstove i ma koliko se trudili da ih prilagodimo našem mentalitetu, nikada se ne može postići autentičnost kao odraz naše kulture i tradicije. Kao što svi znamo – kopija nikad ne može biti original – kaže ona.

Osim „Vojne akademije”, Zorica Cvijetić-Todorović je u svoju biografiju upisala i nagrađivanu emisiju „Zaboravljeni umovi Srbije”.

– Kada me je producent Nebojša Garić angažovao da pišem za seriju „Vojna akademija”, bila sam puna entuzijazma, jer su mi se kao mladom piscu otvorila vrata za direktan ulazak u profesiju i to baš na temi koja me je oduvek privlačila – militarizam. Ali, na mene je palo i breme odgovornosti jer trebalo je napisati scenario koji će zadovoljiti ukus i publike i vojske, izbeći grešku u pisanju stručnih vojnih scena (komandi, naoružanja i opreme i, uopšte, vojne organizacije). Stoga sam, pre početka, sprovela višemesečno istraživanje. Odlazila sam na jutarnje smotre, posmatrala vežbe, prisustvovala nastavi, razgovarala sa kadetima i njihovim starešinama, čija mi je pomoć bila dragocena. Bila sam fascinirana kada sam se uverila da naša vojska i danas ima iste one moralne vrednosti koje su postojale nekada a to su čast, hrabrost, čojstvo, patriotizam. Da su vrhunski obučeni i organizovani kao besprekorna mašina. U ovom vremenu egoizma i autarhije gde je svaki pojedinac država za sebe, gde se gubi osećaj zajedništva i ljubavi bilo koje vrste, takva vojska služi za ugled i ponos.

Kukavičje jaje

Scenarista, reditelj, pisac romana i stripova, Đorđe Milosavljević je jedan od najplodnijih savremenih autora za film i televiziju. Posebno se pokazao uspešnim u adaptacijama romana. Zavodljiv je svet njegovih serija kakve su „Jagodići”, „Miris kiše na Balkanu”, „Cvat lipe na Balkanu” gde je pokazao veštinu uzbudljivog kombinovanja žanrova i savremenog pogleda na istoriju. Sarađivao je na TV serijama prema domaćim klasicima: „Vere i zavere” Aleksandra Tišme, „Čizmaši” Dragoslava Mihailovića, „Koreni” Dobrice Ćosića. Sada, potpisuje originalni scenario za „Tajkuna”. Za licencirane serije kaže da su kao kukavičje jaje, koji se „uvaljuje” tuđim kulturama, te da nema lepo mišljenje o ovim „proizvodima”.

– Umesto da imamo svoje, originalno, mi se sada kitimo licenciranim proizvodima, koji po kvalitetu nikada ne podsećaju na original. Ono što se dobija takvom obradom ne pripada nikome, nema autentičnu boju. Nije bilo primera, bar dosad, da se iz toga izrodi nešto što nadmašuje uzorak – kaže Đorđe Milosavljević.

Saznajemo, trenutno piše seriju „Zabran”, koja uskoro treba da se realizuje.

– To je mešavina trilera i savremene priče, dešava se na srpskom selu, pa je to čini malo egzotičnom. To je scenario koji mi je jako drag i, verujem, da će biti zanimljiva serija.

Još kaže da ima velika očekivanja od „Tajkuna”, za koju je napisao scenario. Prema njegovom mišljenju, ova serija može da se meri sa bilo kojim svetskim proizvodom. Pretpostavlja da će je pratiti određena kontroverza, s čim je od starta računato, s obzirom da je tema provokativna i da nije sasvim prijatna...

– Licencirane serije su žargonski rečeno treš, nisu dobre, ne mogu da se porede sa izvornim tvorevinama, a u našoj kulturi izgledaju strano. Nakalemljeno. Vidi se da to nije napravljeno za nas.

Svetlana Drinjaković (Foto N. Negovanović)

Jedinstvene telenovele

Sasvim drugačijeg mišljenja je Svetlana Drinjaković, producent i vlasnik „Smart” produkcije. Minule tri godine njena producentska kuća radila je tri igrane serije po licenci, od kojih je završeno emitovanje „Istine i laži” (i najavljen je njen nastavak). Postigla je veliku gledanost. Objašnjava kako je do nas stigla ova serija.

– „Istine i laži” je adaptirana po argentinskoj telenoveli Sebastijana Ortega. Prodata je na pet, šest adresa. Što se tiče „Igre sudbine” i „Tate”, koje se prikazuju radnim danima na Prva TV, obe su, takođe, rimejk argentinskih serija, s tim da „Tate” radimo po slovačkoj verziji. „Igra sudbine” je takođe rađena i u Grčkoj ali mi je radimo po originalnoj argentinskoj verziji.

Šta im je zajedničko? Sve su nastale u Južnoj Americi, koja je meka telenovela sa tradicijom dužom od šezdeset godina. Njihove telenovele su dovedene do perfekcije, imaju jedinstvenu matricu, uhodan je tempo pisanja scenarija i dinamika snimanja. Imaju dokazanu magiju za publiku

Ipak, Svetlana Drinjaković ne negira talenat naših autora.

– Mislim da bi mogli i sami da pišemo i prodajemo serije, iako smo mala zemlja. To mogu da kažem jer sarađujem sa talentovanim piscima na prerađivanju stranih serija. Čak, posle iskustva koje sam, svojevremeno, imala sa „Vratiće se rode“ možda bih smela, sada, da se upustim u tu avanturu. Ali, moram reći da je glavna linija priče, koju uzimamo iz originalnog scenarija preuzetog formata, veliko olakšanje za ovu brzinu snimanja. Samo na tekstu, sigurno bi dve godine svaki pisac morao da radi, to odgovorno tvrdim. Uzgred, važno je reći za ove formate da se mi, ne držimo samo osnovne priče. Mnogo toga izbacujemo, a lokalnog ubacujemo, više rukavaca i likova sa strane dodajemo da osvežimo priču, gledamo da je lokalizujemo do krajnjih granica jer koliko god ta priča bila univerzalna, vidimo po obradama u dugim zemljama, ipak svaka zemlja i svaki narod imaju svoje odlike za prepoznavanje.

U cipelama glavnih junakama

Za glavnog scenaristu serije „Istine i laži”, Ljiljanu Nestorović ovo je bilo prvi susret sa scenarističkim radom. Studirala je biohemiju, a bavila se novinarstvom, najpre na NTV studio B potom i na BK TV, gde je vodila nekada popularnu „Piramidu”. Bila je i narodni poslanik i potparol Socijaldemokratske partije.

– Moj život je vezan za pisanje. Bila sam novinar, bavila se politikom – priča Ljiljana Nestorović. – Ovo je zaokruženje mog iskustva, stečenog baveći se raznim profesijama a preraslog u smelost da se latim ovog posla.

Posle 334 epizoda, kaže da je prerađivanje i pisanje težak posao.

– Dok pišete jedan projekat, koji se dugo radi, stalno ste u kontaktu sa svojim likovima ako zaista hoćete da uradite najbolje. Isključujete spoljni svet, imate u glavi sve, od prvog do poslednjeg kadra. Ulazila sam u cipele svojih junaka, Ilije Isidorovića, Marine Božić... Da bi razumela kako se osećaju. Morate da budete jako strpljivi sa svojim junacima i morate da ih bukvalno poznajete, od ujutra do večeri. Živite njihov život, napominje Ljiljana Nestorović.

Nemamo pisce

U ovim okolnostima, profesor Fakulteta dramskih umetnosti, dramski pisac Nebojša Romčević, najpre, kaže da je velika odgovornost na državnoj televiziji i da njen posao nije da bude isplativa, jer je subvencionisana i jedina je dužna da, po svaku cenu, zadržava kvalitet. To da se hvali državna televizija da je gledanija od drugih, to nije dobra preporuka.

– Javni servis ima različite ciljeve u televizijskom diskursu... U ozbiljnim zemljama zna se šta može šta ne može da se prikazuje na televiziji. To što imate privatnu televiziju, to je vaša kućna zabava. Sada smo u jednoj fazi hiperprodukcije što je za nas dobro, ali generalno gledano ne vidim računicu. Toliko novca nema u marketingu. Što se kvaliteta tiče nemamo nikoga ko će da kaže šta je kvalitetno. Ne postoji objektivan kriterijum. Čak imamo situaciju da profesionalci kažu da je nešto treš, ali to publika gleda sa oduševljenjem. Došlo je do raslojavanja u velikim razmerama.

Inače, minulih tri, četiri godina smo imali dosta licenciranih serija. Neke su lepo prošle, neke loše. U procesu „opskrbljavanja programa” producenti kupuju drugorazredne proizvode. To je čak i dobro došlo jer mi nemamo pisce. Kod nas je televizijska produkcija ostala u 1975. godini. Tu se još uvek ne shvata ko kosi a ko vodu nosi.  Kod nas, ko donesi novac taj odlučuje. Najčešće, nisu to ljudi koji znaju nego koji umeju, zaključuje Nebojša Romčević.

Zaključka nema. Zbog proglašenja pandemije korona virusa i uvođenja vanrednog stanja u zemlji, produkcioni točak je stao. Verujemo, samo na kratko.

Najomiljeniji tata

Televizija ukida granice između realnosti i iluzija. Priča Svetlana Drinjaković: – Glumac Miljan Prlja, koji u „Tatama” igra samohranog oca, od početka mi je govorio: „Jao, mnogo mi je neodređen lik. Ne znam šta da radim”. Rekla sam mu: „To se tebi kao glumcu samo čini zato što si u toj situaciji da moraš tako težak lik da nosiš, a ja ću ti reći – bićeš najomiljeniji tata“.

U međuvremenu, na instagramu je stvarno postao najomiljeni tata. Srela sam ga u garderobi i kaže mi: „Čestitam vam kao producentu, dogodilo se ono što ste mi rekli. Pre neki dan bio sam sa mojim detetom na pijaci i prilazi mi jedna baba: „Bre, što ti trpiš onu taštu onoliko?! Jesi li ti normalan. Oteraj je iz kuće”. A onda se okrenula i začuđeno rekla: I ovo je tvoje dete? Znači, imaš ih dvoje...”.

Komentari1
26586
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

роксанда
ово ме подсећа на превару читалачке публике која верује да чита Достојевског, све читајући прекројена и цензурисана дела највећег писца на свету, сервирана као саката недоношчад од књига у издању "Рада" и других...Док не виде оригинална издања од 1920 и неке године, и схвате колико су закинути у самој сржи генијалности тог писца, кога и данас користе као референтну литературу и на студијама Теологије у свету! Али не и код нас! јер ауторско право не важи, нити све што је оригинално... изгледа.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja