ponedeljak, 01.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 01.05.2020. u 22:00 Milica Dimitrijević
DANI U IZOLACIJI: LjUBOMIR SIMOVIĆ, pisac i akademik

Sve mi nedostaje, i sunce i vazduh

U stanu imam sedam stepenica koje – „pešačeći” od prozora koji gledaju na Solunsku ulicu do lođe koja gleda u dvorište sa dva drveta – pretvaram u nekoliko stotina. Ali to ne može da zameni maršrute uz Dunav i Savu
Љубомир Симовић (Фото: Анђелко Васиљевић)

Sve mi nedostaje. I Akademija, i Kalemegdan, i Terazije, i galerije i knjižare, i ulice i pijace, i sunce i vazduh, i Dunav i Sava, i divlje patke i labudovi na Dunavu, reči su kojima Ljubomir Simović, akademik SANU, pesnik i pisac, opisuje svoje unutrašnje biće u danima izolacije započinjući razgovor sa nama, nakon što smo ga nasmejali konstatacijom da smo bili sigurni da ćemo ga, kad ga pozovemo telefonom, zateći kod kuće. Ono u šta nismo bili sigurni, a što nas je obradovalo je podatak koji nam je dao – da nalazi načina da svaki dan čita „Politiku”. Što ne čudi, posebno kada je reč o čoveku čiji je životni put skopčan sa novinarstvom – prošao je kroz redakcije studentskog književnog lista „Vidici” i Omladinskog programa Radio Beograda i ceo radni vek proveo je kao urednik Umetničke redakcije Prvog programa istog medija.

Pre nego što je počela velika promena u našem životu, pre bitke sa virusom korona i pre uvedenih striktnih mera, videli smo se sa našim sagovornikom krajem januara, kada je u okviru Tribine Biblioteke SANU bila predstavljena njegova knjiga „Izabrane pesme (1953–2017)” (edicija „Ovjenčani”). Do tada, a od početaka njegovog plodnog opusa njegovo stvaralaštvo, koje obuhvata esejistiku i prevodilaštvo, broji više od petnaest pesničkih knjiga prevedenih na brojne jezike, dok su njegove drame „Hasanaginica”, „Čudo u Šarganu” i „Putujuće pozorište Šopalović” izvođene nebrojeno puta na mnogim našim pozorišnim scenama, a po „Boju na Kosovu” snimljen je film u režiji Zdravka Šotre. Posebno su „Šopalovići” beležili uspehe širom sveta, i danas se igraju, neprekidno u Francuskoj, dok su predstave u Tokiju bile poseban kuriozitet. Upitan kako provodi vreme u ovom teškom dobu, imajući u vidu da je inače aktivan koliko god mu zdravlje dopušta, on kaže:

– Nedeljama sedeći između četiri zida čovek i nema veliki izbor. Čitam nepročitane i davno pročitane knjige, na televiziji gledam vesti i dokumentarne filmove, slušam muziku uz koju može da se čita ili piše, radim vežbe kojima su me naučili u „Seltersu”. U stanu imam sedam stepenica koje, „pešačeći” od prozora koji gledaju na Solunsku ulicu do lođe koja gleda u veliko dvorište sa dva drveta, pretvaram u nekoliko stotina. Ali to ne može da zameni uobičajene maršrute uz Dunav i Savu. Kao što ni telefonski razgovori ne mogu da zamene žive susrete.

Objašnjava da mu najteže padaju upravo to nekretanje, odsustvo komunikacije ali i neizvesnost, jer ne zna se ni koliko će pandemija da traje, ni kako će se završiti, ni kako će svet izgledati posle, a pita se kakve će posledice po zdravlje da ostavi ovakva izolacija, mada se nada i da ćemo se nakon ovoga u svemu ponašati pametnije i odgovornije. Ovaj čovek od reči dodaje da poštuje sve što epidemiolozi propisuju, čak i onda kada mu se čini da su neka ograničenja i zabrane preterani i podseća nas na svoje detinjstvo u doba Drugog svetskog rata.

– Tada sam naučio šta je policijski čas. Ali on tada nije, kao ovaj danas, za neke od nas trajao 24 sata: počinjao je uveče, a završavao se ujutro, tako da su građani tokom dana mogli da se kreću za svojim potrebama. Ovaj današnji nama starijima od 65 godina ne dozvoljava ni hleb da kupimo. Ni lekove. Vreme koje nam je određeno za kupovinu, jednom nedeljno od četiri do sedam ili osam ujutro, nije najsrećnije izabrano. Zamislite čoveka od 80 godina koji mora da ustane u tri sata, da po mraku ode do prodavnice, da uhvati red, da čeka, da ne pričam dalje. I sad nas u šetnju od sat vremena puštaju kada je sve zatvoreno tako da se i na ulici osećamo izolovano. Smetaju mi i ratne metafore kojima se slika pandemija. Krstarenje vojnih patrola sa dugim cevima po gradskim ulicama takođe je bilo neprijatno i neprimereno. Kao da je nekom naročito stalo da sve ovo što više liči na ratno stanje. Još više mi smeta što se pandemija često pretvara u predizbornu kampanju pa ni isporuka respiratora nije mogla da prođe da se ne iskoristi na taj način – priča Simović.

I zaključuje u sličnom maniru kako je i počeo:

– Kad se sve ovo završi voleo bih, za početak, da prepešačim kroz sve ulice u kojima sam tokom poslednjih „dvesta“ godina u Beogradu živeo. Ali da sve samoposluge, sve kafane, sve apoteke, sve pijace, sve prodavnice novina i duvana budu otvorene i da građani sa kojima se mimoilazim ne nose ni maske, ni duge cevi...

Komеntari8
4299a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan
Sve je politika , zar akademik to nije shvatio , inače u Francuskoj ima 40 akademika koje nazivaju , besmrtnima , i meni malo smeta što su naši akademici pored svega i imunolozi .Nije baš da ga žalim nešto !
Vida
Dragane, ne znam da li su nasi akademici imunolozi ali Simoviceve pesme su lekovite. Potrazi, procitaj, ozdravices !
Tomasevna
Pored pojedinosti o sopstvenom osecanju usamljenosti u danima karantina,Lj. Simovic je u pretposlednjem odeljku izneo niz detalja,kritickih,kako je taj karantin organizovan.Podatak da je za vreme nemacke okupacije u Srbiji policijski cas bio samo u toku noci,od uvece do ujutru,deluje uznemirujuce.Da li je igde u svetu policijski cas bio kao kod nas sada?
Petar
U Vuhanu su ljudi bili 50 (slovima pedeset) dana u izolaciji. Tako su pobedili virus. Obicno kad hocete i jare i pare, ne ide. Sa druge strane, zar to nije pravi trenutak za pisanje?
dosta kukanja
Niste u zatvoru, sedite u svojoj kući, udobno, i to traje svega preko mesec dana. Setite se grofa Monte Kristo.
ХВАЛА МУ!
Један диван човек најлепших дана српске културе и уметности са ВЕЛИКОГ РадиоБеограда тако значајног за све што се рађало из љубави и поштовањa према људској креативности и разиграној интелигенцији младих који су долазили! Љубомир Симовић је одувек био један од оних широкогрудих добрих људи који у том времену јесу изузетно подржавали све што је имало карактеристике Лепоте и Идеалних Вредности па је из студија РадиоБеограда изашао род најфинијих интелектуалаца и уметника свих жанрова ХВАЛА МУ!
mlako
iscurele baterije...
Vida
@Mlako, ako su ti iscurele baterije, preporucujem ti zbirke pesama Ljubomira Simovica : "Istocnice" ili "Ucenje u mraku". Longlife power !

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja