Sve mi nedostaje. I Akademija, i Kalemegdan, i Terazije, i galerije i knjižare, i ulice i pijace, i sunce i vazduh, i Dunav i Sava, i divlje patke i labudovi na Dunavu, reči su kojima Ljubomir Simović, akademik SANU, pesnik i pisac, opisuje svoje unutrašnje biće u danima izolacije započinjući razgovor sa nama, nakon što smo ga nasmejali konstatacijom da smo bili sigurni da ćemo ga, kad ga pozovemo telefonom, zateći kod kuće. Ono u šta nismo bili sigurni, a što nas je obradovalo je podatak koji nam je dao – da nalazi načina da svaki dan čita „Politiku”. Što ne čudi, posebno kada je reč o čoveku čiji je životni put skopčan sa novinarstvom – prošao je kroz redakcije studentskog književnog lista „Vidici” i Omladinskog programa Radio Beograda i ceo radni vek proveo je kao urednik Umetničke redakcije Prvog programa istog medija.

Pre nego što je počela velika promena u našem životu, pre bitke sa virusom korona i pre uvedenih striktnih mera, videli smo se sa našim sagovornikom krajem januara, kada je u okviru Tribine Biblioteke SANU bila predstavljena njegova knjiga „Izabrane pesme (1953–2017)” (edicija „Ovjenčani”). Do tada, a od početaka njegovog plodnog opusa njegovo stvaralaštvo, koje obuhvata esejistiku i prevodilaštvo, broji više od petnaest pesničkih knjiga prevedenih na brojne jezike, dok su njegove drame „Hasanaginica”, „Čudo u Šarganu” i „Putujuće pozorište Šopalović” izvođene nebrojeno puta na mnogim našim pozorišnim scenama, a po „Boju na Kosovu” snimljen je film u režiji Zdravka Šotre. Posebno su „Šopalovići” beležili uspehe širom sveta, i danas se igraju, neprekidno u Francuskoj, dok su predstave u Tokiju bile poseban kuriozitet. Upitan kako provodi vreme u ovom teškom dobu, imajući u vidu da je inače aktivan koliko god mu zdravlje dopušta, on kaže:

– Nedeljama sedeći između četiri zida čovek i nema veliki izbor. Čitam nepročitane i davno pročitane knjige, na televiziji gledam vesti i dokumentarne filmove, slušam muziku uz koju može da se čita ili piše, radim vežbe kojima su me naučili u „Seltersu”. U stanu imam sedam stepenica koje, „pešačeći” od prozora koji gledaju na Solunsku ulicu do lođe koja gleda u veliko dvorište sa dva drveta, pretvaram u nekoliko stotina. Ali to ne može da zameni uobičajene maršrute uz Dunav i Savu. Kao što ni telefonski razgovori ne mogu da zamene žive susrete.

Objašnjava da mu najteže padaju upravo to nekretanje, odsustvo komunikacije ali i neizvesnost, jer ne zna se ni koliko će pandemija da traje, ni kako će se završiti, ni kako će svet izgledati posle, a pita se kakve će posledice po zdravlje da ostavi ovakva izolacija, mada se nada i da ćemo se nakon ovoga u svemu ponašati pametnije i odgovornije. Ovaj čovek od reči dodaje da poštuje sve što epidemiolozi propisuju, čak i onda kada mu se čini da su neka ograničenja i zabrane preterani i podseća nas na svoje detinjstvo u doba Drugog svetskog rata.

– Tada sam naučio šta je policijski čas. Ali on tada nije, kao ovaj danas, za neke od nas trajao 24 sata: počinjao je uveče, a završavao se ujutro, tako da su građani tokom dana mogli da se kreću za svojim potrebama. Ovaj današnji nama starijima od 65 godina ne dozvoljava ni hleb da kupimo. Ni lekove. Vreme koje nam je određeno za kupovinu, jednom nedeljno od četiri do sedam ili osam ujutro, nije najsrećnije izabrano. Zamislite čoveka od 80 godina koji mora da ustane u tri sata, da po mraku ode do prodavnice, da uhvati red, da čeka, da ne pričam dalje. I sad nas u šetnju od sat vremena puštaju kada je sve zatvoreno tako da se i na ulici osećamo izolovano. Smetaju mi i ratne metafore kojima se slika pandemija. Krstarenje vojnih patrola sa dugim cevima po gradskim ulicama takođe je bilo neprijatno i neprimereno. Kao da je nekom naročito stalo da sve ovo što više liči na ratno stanje. Još više mi smeta što se pandemija često pretvara u predizbornu kampanju pa ni isporuka respiratora nije mogla da prođe da se ne iskoristi na taj način – priča Simović.

I zaključuje u sličnom maniru kako je i počeo:

– Kad se sve ovo završi voleo bih, za početak, da prepešačim kroz sve ulice u kojima sam tokom poslednjih „dvesta“ godina u Beogradu živeo. Ali da sve samoposluge, sve kafane, sve apoteke, sve pijace, sve prodavnice novina i duvana budu otvorene i da građani sa kojima se mimoilazim ne nose ni maske, ni duge cevi...