Proleće pokreće umetnike. Iako dele sudbinu svih koji se bore sa pandemijom virusa korona, oni osluškuju i svoj stvaralački impuls. Priroda im je inspiracija.

Istoričarka umetnosti Danijela Odabašić slika čajem. Od uvođenja vanrednog stanja umetnica eksperimentiše sa plavom orhidejom, koja joj je stigla sa Tajlanda.

– To je hemijska priča koja me je opčinila i vraća mi energiju koju odvlače dani u izolaciji – objašnjava slikarka. Ona koristi i šafran jer rastvaranjem daje zlatnožute nijanse. Pri ruci su joj i hibiskus, lavanda, gicijana rastvor, kao i mnoge biljke iz njene bašte, u kojoj predveče slika, a zamah hvata u sitne sate. Tada, kako kaže, pročišćava sve ono što se tokom dana nagomila u filterima organizma, a izazvano je opštom brigom zbog virusa koji je planetu ščepao u kandže.

Odabašićeva poručuje da uprkos svemu kod nje prevlada svetlo i da je to još ranije određeno u nazivu njenog likovnog, ali i poetskog stvaralaštva „Belo svetlo” i „Belo vrelo”. Nazivi su nastali iz procesa rada sačinjenog od momenata, na primer trenutaka kada se rastvara čaj ili kada se belo svetlo propušta kroz rastvor. To obavezno ovekoveči foto-aparatom, a zatim ovu svojevrsnu belešku prenosi na platno i klirit. Kao bazu za slikanje čajem, umetnica je izabrala vodu. Tako na neki način i energija uplivava u autorkina dela, oplemenjena vatrometom boja i svetlosti. Danijela je inspirisana i vinčanskom kulturom. I tu nije kraj, motive sa slika prenosi na odeću i nakit koje dizajnira. Na izložbi u Matici iseljenika i Srba u regionu početkom marta publici je predstavila svoje kreacije.

Kreacijama koje izvor nalaze u prirodi i okruženju bavi se i Draganka Mijić. Ova umetnica zaokupljena je slikanjem na svili. Drevna batik tehnika najteža je od desetak koliko ih Draganka poznaje, a njoj je najdraža.

– Slika u batiku nastaje naizmeničnim nanošenjem vrućeg voska i boja. Proces se ponavlja onoliko puta koliko se boja koristi, a kreće se od najsvetlije i ide ka najtamnijoj – objašnjava slikarka. Vosak i boje nanose se četkicama za slikanje. Strpljenje je važno u ovom poslu u kome se moraju poštovati faze nanošenja voska i boje, a zatim i sušenja. Dragankine slike prolaze od 10 do 16 faza. Ona napominje da je batik završen kada se vosak potpuno ukloni sa platna, a uklanja se peglom i novinskim papirom.

– Batik je čaroban i to pokazuje najviše u svojoj poslednjoj fazi kada sa slike skidam vosak. Kod ove tehnike važno je imati zamišljen dizajn jer mi u fazama nanošenja voska i boje fali potpuna preglednost, zato je važno slediti zamisao – priča Draganka.

A tu sliku koju oživljava tokom stvaranja ova kreativna žena upamtila je u dugim šetnjama i boravkom u prirodi. Nju inspirišu Kalemegdan, „Pobednik”, platan u Miloševom konaku i sve ono što okružuje čoveka, ali što on uglavnom zbog brzine i opterećenosti ne vidi. I u vreme vanrednog stanja Draganka je povezana sa prirodom i pušta je da nađe put do njenih istančanih čula. Zahvaljujući njima, Mijićeva zna i kad se zamišljena kreacija izmeni slučajnim prolaskom boje u neželjenu površinu pa to prihvati kao jedan tok u prirodi koja ne da da se kontroliše.

– Važno je da nema odustajanja i da se svakom novonastalom momentu prilagodimo, to znači i ovoj situaciji u kojoj smo se našli – zapaža Draganka i poručuje da je u izolaciji slikanje na svili potpuno opušta i ublažava stres.

Umetnica koristi i tehniku serti, šibori, tehniku soli i alkohola. Serti je dobra za kreiranje marama, kravata i zavesa... Svila je kao živo biće, sve pamti i upija svojom mekoćom i prefinjenošću, zato dela Draganke Mijić nose i poruke kao zapise u vremenu. Nema sumnje, tu će ostaviti trag i ovo što nam se dešava i što ćemo sigurno prevazići na najbolji način uz pouku da više poštujemo prirodu. Ova umetnica nada se da će svoje radove predstaviti i na ovogodišnjem 15. Međunarodnom bijenalu umetnosti minijatura u Gornjem Milanovcu.

Da vanredno stanje nije prepreka za odgovor na stvaralačke izazove potvrđuje i akvarelista Jevrosima Lukić. Ona je u grupi sugrađana koji u potpunosti poštuju savet da se ostane kod kuće. To vreme ova penzionerka iskoristila je da pošalje radove na dva digitalna konkursa – „Rasina” za Legat Milića od Mačve u Kruševcu i „Majdan art” u Majdanpeku, ali i na konkurs koji je uoči izbijanja pandemije raspisala Srpska pravoslavna crkva za ikone, kao i na izložbu u Muzeju Kozare u Prijedoru. Virus korona sprečio je Jevrosimu da gostuje 22. aprila u Poljskoj, gde je njen rad sa još nekoliko umetnika iz Srbije prihvaćen na međunarodnoj izložbi akvarela.

Lukićeva na svojoj terasi u novobeogradskim blokovima neumorno radi. Raširi štafelaj i slika pejzaže. Završava ciklus – četiri godišnja doba. Inspirisana je parkovima u prestonici, zelenilom koje može da vidi pogledom sa prozora, a najviše lepotom Dunava i rodnog Golupca. To što se u sećanje utisne u detinjstvu kasnije se pokaže kao dragoceno u umetničkom radu.

Zov prirode, saglasni su umetnici, za svakog čoveka je važan, samo je potrebno oslušnuti ga i radovati mu se kao najlepšem daru.