Pošteno govoreći, malo ko je zbilja pročitao, a još manje ozbiljno shvatio ono što sam na ovom mestu napisao na samom početku ove ’korona-krize’. Sem u prvi mah, a i to više retorički, ni vlast ni opozicija se nisu naročito potrudile da zarad efikasnije borbe protiv virusa korona savladaju onaj ’virus nepoverenja’ koji se već dugo poput epidemije širi, truje i razara srpsko društveno tkivo. Štaviše, javljaju se obrisi još žešće i još ekstremnije polarizacije nego što je to bilo pre epidemije i vanrednog stanja.”

Daleko od toga da mislim kako me to čini „Nostradamusom” ili „baba Vangom”, ali ne može se poreći da ove rečenice s početka moje prošlomesečne kolumne zvuče prilično „proročanski”. Odnosno, da su se – nažalost – u velikoj meri, tačnije, gotovo doslovno obistinile. Naročito u onom delu koji govori o „još žešćoj i još ekstremnijoj polarizaciji”. Doduše, kad je o Srbiji, srpskoj politici i srpskom političkom mentalitetu reč, nije baš ni potrebno biti neki veliki prorok da bi se predvidelo u kojem će pravcu stvari ići. A pogotovo u kojem neće ići.

Ipak, priznajem da ni ja nisam očekivao da će sve eskalirati baš ovako brzo, i to s forsiranim i višestrukim štrajkovima glađu na stepenicama parlamenta.

Bilo kako bilo, sve ovo, svi ovi štrajkovi glađu, najavljeni protesti i nemiri potvrđuju ono o čemu moja malenkost, takoreći sizifovski, prometejski, utopijski, donkihotski neprestano govori i za skupštinskom govornicom, i u medijima i u brojnim tekstovima.

Politička situacija u Srbiji nije dobra. Tačnije, ona je ozbiljno patološka. Mi smo kao politička scena, politički sistem, a plašim se već i kao društvo – ozbiljno oboleli. Ne samo od korone – i ne pre svega od korone. Ali je ova epidemija u velikoj meri ogolila i obelodanila tu patologiju koja vlada već neko vreme našom političkom i društvenom scenom. Jasno je odakle to dolazi i šta je glavni generator te političke patologije. To je – bar po meni – vrh aktuelne vlasti. U tom pogledu nemam gotovo nikakve sumnje. Ali, isto tako, mislim da i mnogi drugi toj političkoj patologiji raznim potezima saslužuju i doprinose joj. Zato mislim da nam je svima, kako građanima, tako i političkim akterima, neophodna neka vrsta političkog, psihološkog, institucionalnog i mentalnog reseta.

U principu, takvom „resetu”, između ostalog, služe demokratski izbori. Ali mislim da iz više razloga ovi izbori najavljeni za 21. jun to neće i ne mogu biti. I zato sam u petak na pisarnici parlamenta podneo predlog zakona koji se u suštini svodi na zahtev za odlaganje predstojećih parlamentarnih izbora i koji, po mom mišljenju, daje neku varijantu izlaska iz ovog političkog ćorsokaka. Naime, činjenica je da smo zbog epidemije i vanrednog stanja ionako već u ekstraustavnom, da ne kažem vanustavnom stanju.

Činjenica je da je i opozicija u međuvremenu uglavnom postala svesna da su se s bojkotom prilično zafarbali u ćošak i da sada skoro svi na različite načine traže neku izlaznu varijantu.

U takvim okolnostima, smatram da je neophodno i celishodno dati određeni tajm-aut društvu u celini da se koliko-toliko vrati u normalne tokove, uključujući i politički život, odnosno političke i izborne aktivnosti. Nesporno je, naime, da tokom vanrednog stanja politički život u Srbiji nije bio samo suspendovan, nego i temeljno deformisan činjenicom neprekidnog i svakodnevnog medijskog prisustva predsednika republike i predstavnika izvršne vlasti, čime je suštinski narušen princip ravnopravne zastupljenosti u javnosti svih političkih aktera, a period vanrednog stanja pretvoren u neku vrstu permanentne izborne kampanje za samo jednu političku opciju. I potpuno je jasno da u takvim okolnostima nema elementarnih pretpostavki za demokratske i koliko-toliko fer izbore.

Naravno, nema garancije da će se te pretpostavke steći i u narednom vremenu. Moj predlog nije nikakav „čarobni štapić”, nego samo daje mogućnost da se stvari vrate u kakvu-takvu normalu – pod uslovom da svi akteri, uključujući i vlast i opoziciju, pokažu razum i spremnost da zarad opšeg dobra učine poneki korak nazad.

Upravo u trenutku dok se ovaj tekst završava, Republička izborna komisija donela je odluku o nastavku izbornih radnji za izbore koji bi trebalo da budu održani 21. aprila. Odnosno, postupili su upravo onako kako je najavljeno i očekivano, ali i na način za koji mislim da nas u celini neće nimalo približiti toliko potrebnoj i željenoj društvenoj stabilnosti.

I plašim se da ni ovog puta nije potrebno biti „Nostradamus” da bi se shvatilo šta će se dogoditi.

Urednik sajta NSPM, narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista