subota, 04.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 15.05.2020. u 19:45 Zora Darina
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Lepo je čuti da neko ovde voli Srbe

Znaš li kako se pravi rakija, mladić je nastavljao sa pitanjima. Znam. Hoćeš li me naučiti? Ne smem. To je protivzakonito. Ma daaj. Ako te uhvate, ja ću umesto tebe u zatvor a ti ćeš mi zauzvrat, donositi rakiju. Vidi se da se družiš sa Srbima, šalio se vozač
Фото Пиксабеј

Često putujem, ređe busom, češće kolima a najčešće vozom. Na tim putovanjima  promatram ljude, okruženje, razmišljam, istražujem, osluškujem... Na taj način učim kako da razumem ljude a i sebe.

Jednog dana vozeći se ulicama Sidneja, na jednoj stanici uđe mlađi čovek. Beše veoma interesantno obučen za ovdašnje prilike. Na sebi je imao dugi crni kožni mantil i crni šešir. Moram priznati da mu je to lepo stajalo. Pomislila sam da izgleda kao tajni agent.

Nešto je rekao vozaču a ovaj se nasmejao. Po propisima, vozača autobusa ne smeš ometati u vožnji. Za ovog lika to pravilo očito nije važilo.

U jednom trenutku upita vozača:

- Jeste li vi Rus?

Vozac je samo odmahnuo glavom.

- Čeh, nastavio je mladić.

Vozač je opet odmahnuo glavom.

- Poljak, bio je uporan.

Kako je vozač i dalje ćutao i samo klimao glavom, putnik se iznervirao i spontano opsovao: „J.... ti. Odakle si?

Foto Vikipedija

Vozač više nije mogao suzdržati smeh. Glasno se nasmejao i zasmejao i ostale putnike.

- Ja sam Srbin, konačno  je progovorio.

- Srbiiiin! Mladić je uzviknuo sa oduševljenjem i nastavio: „Ja volim Srbe“.

Čuvši ove reči vozač autobusa se prekrstio: „Gospode Bože, lepo je čuti da neko ovde voli Srbe!

Mediji su nas prestavili kao „loše momke".

- Ja ih volim.

- Zašto?

- Pa družim se sa njima. Dobri su ljudi.

- Gde se to družite? U Srpskom klubu u Bonuringu?

- Prvo sam jednog upoznao na poslu. On me je odveo svojoj kući a tamo sam upoznao ostale. Idem kod njih na slave, rođendane. Bio sam i u tom klubu ali više volim „Liverpul“. 

- Zanimljivo, konstatovao je vozač.

Mladić je zaustio da nešto kaže, ali je napravio pauzu, nakrivio glavu pa progovorio: „Jedeš li ti sarmu?

Vozač se nasmejao i odgovorio da jede.

- Ja je obožavam. Jednom sam pojeo 10 komada. Miloš, moj najbolji drug, rekao mi je da će mi pozliti, ali meni, čoveče, ništa nije bilo, pričao je mladić.

- Mora da si je zalivao rakijom, šalio se vozač.

Foto I.Milutinivić

I ja sam se nasmešila i pomislila da je ovaj šofer otkačeniji od ovog putnika.

- Jesam. Popio sam pet časa.

- Pet časa, čudio se vozač.

- Pa šta? One su malecke, pokazivao je prstima veličinu čase.

- Zaspao sam na stolici za trpezom. Kad sam se probudio, čoveče, oni svi gledaju u mene kao u čudo.

- Verovatno su brinuli.

- Jesu. Rekli su mi da su me budili ali bez uspeha. Spavao sam kao beba.

- Da li te je ujutro bolela glava, upitao je vozač ozbiljnim glasom.

- Ma jok čoveče, dali mi da pijem neku vodu od kupusa.

Vozac se opet nasmejao.

- A rasol? Pa to je super za trežnjenje.

- Da, da... Taj „rasel" me razbudio. Znaš sta brate, ja baš volim rakiju. Kad je pijem,  ja pričam dobro „srbski".

Vozač se nasmejao glasno a ja sam sagnula glavu u jaknu da suzbijem navalu smeha. Došlo mi je da ustanem i da ih izgrlim obojicu. Obožavam duhovite ljude a ova dvojica su stvarno duhoviti.

- Znaš li kako se pravi rakija, mladić je nastavljao sa pitanjima.

- Znam.

- Hoćeš li me naučiti?

- Ne smem. To je protivzakonito.

- Ma daj. Ako te uhvate, ja ću umesto tebe u zatvor a ti ćeš mi zauzvrat, donositi rakiju.

- Vidi se da se družiš sa Srbima, šalio se vozač.

- Jesi li oženjen?

- Jesam.

- Da nemaš možda kćerku?

-  Zašto pitaš?

- Ja bih da oženim „Srbkinju"'.

- Da ti kuva sarmu, šalio se vozač.

- Ma da, zbunio se mladić na trenutak  te nastavio

- I da pijem rakiju svaki dan.

- Sarmu će ti praviti ali ako budeš pio rakiju svaki dan, ostaviće te.

- Mene ostaviti, upitao je mladić začuđeno. Šta meni fali?

- Zato što moraš biti ozbiljan, voditi familiju, domaćinstvo.

Ako piješ puno rakije, onda budeš neozbiljan, previše opušten.

Foto Piksabej

- Ma hajde čoveče? Da li se ti to šališ? To mi i treba da se opustim. Dosta mi je ove trke u životu kojoj ne vidim kraj. Znaš, zastao je malo pa nastavio.

- Na sledećoj stanici silazim. Hvala za vožnju. Možda se vidimo nekad u „Liverpulu“.

I onda na našem jeziku pozdravi: „Do viđenja brate“!

- Do viđenja, otpozdravio je šofer takođe na našem jeziku.

Posle desetak minuta stigosmo na glavnu stanicu. Obratih se vozaču na engleskom jeziku: „I ja volim Srbe“.

Pogledao me iznenađeno te se nasmejao. Onda sam progovorila na našem jeziku:

- Čula sam Vas razgovor.

A on će: „ Ne pamtim kad sam se ovako nasmejao.“

- Zanimljiv mladić,  prokomentarisala sam.

- Jeste. Zato i volim ovaj posao, uvek ima interesantnih događaja.

- Do viđenja zemljače!

- Do viđenja i živa bila zemljakinjo.

Dok sam koračala ulicom, nadirale su mi misli. Gde god čovek ide, trebalo  bi da više obrati pažnju na ljude oko sebe. Da se raduje susretima sa njima jer će ti trenuci zauvek ostati u nama.

Baš kao i ovaj moj u autobusu.

 

Zora Darina, Sidnej

 

 

 

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna?
Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

 

 

Komentari24
3a783
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

dragoljub
zaista predivan tekst,dirljiva i spontana priča.svako dobro autorki.
дивота
А тек кад видиш ћирилицу ... !
Киза
Леп, питак, емотиван есеј. Не знам само шта је у овој причи која истовремено мами осмех и сузу "испровоцирало" поједине злураде коментаре? Овде им свакако није место. Ти људи очито имају озбиљне проблеме које су запустили, па им је пријатељски савет да то што пре почну да решавају! А госпођи Зори желим све најбоље и да нам подари још овако лепих прича. Живели!
Zlatka
Divna prica divno napisana. Nasih ljudi ima na svim stranama sveta I hvala im sto nas predstavljaju na lep I kulturan nacin.
Igor
Prelepo opisan jedan spontan susret koji mi je izmamio suze na oci.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja