Završavam film „Nije loše biti čovek” koji sam snimao još jesenas i zimus. Budući da nismo mogli da ga privedemo kraju tokom protekla dva meseca, sada polako nastavljamo gde smo stali, kaže za „Politiku” akademik Dušan Kovačević koji ove dane provodi u svom domu u radnoj atmosferi. Film „Nije loše biti čovek” počiva na njegovoj drami „Kumovi”, premijerno izvedenoj 2012. godine u Zvezdara teatru. U filmskoj verziji glavne uloge tumače Vojin Ćetković i Branka Katić. U glumačkoj ekipi su i Mira Banjac, Nenad Jezdić, Gordan Kičić, Hristina Popović, Andrija Milošević i drugi.

Snimanja crne komedije „Nije loše biti čovek” koja priča o Milanu, profesoru muzike koji ostaje bez posla, Kovačević se poduhvatio posle pauze od 17 godina, koliko je proteklo od nastanka njegovog filma „Profesionalac”.

Kada će poklonici filmske umetnosti moći premijerno da vide ovaj film, koji bi mogao da nosi i podnaslov „komedija o tragediji naše stvarnosti”?

Imamo precizne rokove, moramo do 1. juna da predamo poslednju kopiju filma, a imamo mnogo detalja da uradimo. Još ne može da se prelazi granica, a u projekat su uključeni i neki producenti, ljudi sa kojima smo sarađivali, recimo iz Slovenije. Kada je reč o prvom javnom prikazivanju filma, mislim da ćemo početi sa ozbiljnim razgovorima negde u junu i julu. Imamo dogovore sa nekoliko festivala da njihovi selektori pogledaju film, ali ćemo videti i u zavisnosti od toga kako se bude odvijala situacije sa budućim filmskih događajima u Evropi, s obzirom na to da već znamo da je Kan odložen, a Venecija pod znakom pitanja, i sigurno neće biti u svom standardnom terminu. I festival u Torontu će se pomerati, dakle, priča o velikim festivalima koji su marketinški najzanimljiviji je neizvesna.

Procenićemo i u zavisnosti od toga gde i pod kojim uslovima da se film predstavi. Malo je tužno i depresivno da bude prikazivan pred praznom salom. To onda nije film, to je onda nešto sasvim drugo. Možda, ako se bude smirila situacija i ako se život vrati u normalan tok, film premijerno prikažemo na nekom letnjem festivalu. Može se i to desiti, ali se bojim da se nećemo sresti sa publikom ovoga leta, jer će što je i normalno, svi biti na oprezu.

Još od detinjstva „pišete u samoodbrani”. Proteklo vreme „tišine” proveli ste radno. Da li ste nešto pisali?

Upravo privodim kraju i svoju zbirku priča koju sam pisao godinama, jedna od njih je pisana pre gotovo 30 godina. Sve je to bilo po nekim fiokama, fasciklama, sveskama. Rukopisi nisu bili korigovani, jer kako to obično bude, uvek sam imao neka preča posla, tako da sam sada očistio svoje arhive, neke sveske pregledao, budući da sam ipak, većinu stvari pisao rukom i napokon imao vremena da neke priče dovedem do kraja. Gledam šta je od toga ostalo i šta mogu da iskoristim, tako da imam puno nekog zaostalog administrativnog posla.

Vreme izolacije mnogima je dobrodošlo i da se odmere, preispitaju, zapitaju. Šta nam sada valja činiti?

Sačekaćemo još neko vreme, da se ova nesreća i nepoznata bolest sama definiše. Baš sam gledao izveštaje iz sveta i izjave deset velikih lekara, epidemiologa koji se slažu sa činjenicom, a to je da se nadaju da će bolest tokom leta da umine, ali nijedan od njih nije siguran i da je to kraj pandemije. I ne znaju, pošto je neprijatelj nepoznat, kao da je došao negde iz svemira, šta će se dalje desiti. Da li će se ponovo pojaviti u nekom periodu i da li može da postane bolest koja će se s vremena na vreme obnavljati. Puno je znakova pitanja, a naše je da slušamo, gledamo i da se prema sopstvenom osećanju odnosimo i ponašamo kako mislimo da je najpametnije za našu sigurnost. Niko nije dovoljno pametan da kaže o čemu je ovde reč, jer ako ne znaju ljudi kojima je to profesija i koji su najbolji u toj oblasti, onda šta će znati čovek koji je samo svedok svega što se događa.

Imali smo, na žalost tokom proteklih decenija bogato iskustvo sa raznim nepogodama. Koliko nam je to iskustvo pomoglo u ovoj nenadanoj situaciji?

Samo u poslednjih 30 godina desio se neprijatan susret sa deset raznoraznih čuda, i užasa, i katastrofa. Ovo jeste biološka katastrofa, ali smo mi imali i male katastrofe: bombardovanja, užase od ekonomije, rata, posledica rata, pa hiljade i hiljade izbeglica na raznim stranama. Preživeli smo nešto što neki normalan čovek u nekoj zemlji koja je mirno živela svoj život posle Drugog svetskog rata, neće proživeti u narednih stotinu godina. Ili možda nikada. Pokazali smo da smo od čvrstog materijala i da trajemo, uprkos svemu.

Preronili ste tokom života, znate da kažete, jedno more. Ronili ste oko svih ostrva Jadrana, Mediterana... Ovoga leta, čini se, nema ništa ni od vašeg ronjenja?

Ove godine to će biti zaista dosta problematično, zato što će sigurno biti posebni uslovi za izlazak iz Srbije, a onda kada dođete u inostranstvo, sve je dodatno rizično. Kada odete izvan granica zemlje može da se desi da sednete pored nekoga ko za susednim stolom kija i kašlje. Pa onda ustanovite da je došao iz grada gde je bilo najviše obolelih. Popriličan je rizik da vam se bilo šta desi u inostranstvu, jer sigurno će osiguravajuća društva da povedu računa da vas ne leče napolju.

Dve predstave na Tašmajdanu

Uveliko teku pripreme i za susrete beogradskih pozorišta sa publikom, najpre na Tašmajdanu, u novom scenskom prostoru na otvorenom. Kakvi su naredni planovi Zvezdara teatra?

Mi imamo dve predstave u procesu rada („Berači” u režiji Božidara Đurovića i „Milutin” u režiji Egona Savina), koje bi, da nas nije virus korona omeo, bile premijerno izvedene u aprilu. Nastavak rada na tim predstavama očekujemo u junu, nadamo se da će početkom oktobra biti i premijere. Naravno, ako se steknu bezbednosni uslovi i bude dozvoljen dalji rad pozorišta i bioskopa i svih kulturnih ustanova. Upravo se ovih dana dogovaramo da ponudimo dve predstave na Tašmajdanu. Za razliku od institucionalnih pozorišta mi imamo ozbiljan problem, jer kao što je poznato Zvezdara teatar nema stalno zaposlene glumce. To znači da ne možemo da pozovemo umetnike da igraju kada mi hoćemo, jer su potrebni svojim matičnim kućama, tako da ćemo sačekati da druga pozorišta naprave svoje repertoare i da vidimo koji su glumci slobodni u to vreme. Ono što je sigurno i sasvim izvesno, jeste da je naše učešće na tom, nazovi mini-festivalu beogradskih scena na Tašmajdanu bez dileme, potvrđeno.