Kako jenjava pandemija kovida 19, tako u prvi plan ponovo izbija izbeglička kriza koja je na trenutak bila u drugom planu. Na relaciji Brisel–Ankara opet se razmenjuju optužbe kao što je bio slučaj pre nego što je u martu stigao virus korona koji je teško pogodio Tursku.

„Ankara nema snage da eksploatiše izbeglice za ostvarenje svojih političkih ciljeva. Evropska unija sada ima kapacitete, sredstva i političku volju da efikasno zaštiti svoje spoljne granice”, izjavio je Juronjuzu komesar za unapređenje evropskog načina života Margaritis Hinas. To je, u stvari, bio njegov odgovor na nedavno upozorenje šefa turske diplomatije Mevluta Čavušoglua da su granice njegove zemlje i dalje otvorene za izbeglice koje žele da se domognu „boljeg života” na zapadu kontinenta.

Predsednik Redžep Tajip Erdogan je, posle više puta ponovljenih pretnji, krajem februara podigao rampe za izbeglice na zapadnim granicama. Na udaru su se našle Bugarska, a posebno Grčka. U Briselu su optužili Ankaru da „ucenjuje” EU kako bi preko leđa izbeglica ostvarila svoje političke ciljeve i rešila otvorene probleme na relaciji Ankara– Brisel i obratno.

U Ankari, koja s unijom već duže vreme ne može da nađe pomirljiv jezik o mnogim problemima, dočekali su izjavu komesara Šinasa kao dvostruki izazov: manje Evropske komisije, a mnogo više Atine koja vodi računa o „svojim sebičnim interesima” i pritom krši međunarodne konvencije o ljudskim pravima.

„To je više politički stav Atine, nego EU”, izjavio je portparol Ministarstva inostranih poslova u Ankari Himi Aksoj, optužujući Evropsku komisiju što još nije pokrenula istragu o „zločinima” koje su u poslednje vreme grčke službe bezbednosti izvršile nad izbeglicama na pograničnoj reci Marici (Evros). „Turska samo traži fer podelu teškog izbegličkog problema koji treba zajednički da rešavamo”, poručuju iz MIP-a.

U Ankari tvrde, pozivajući se na međunarodne organizacije koje se bore za ljudska prava, da se na granici između dve zemlje grčke snage nemilosrdno obračunavaju s migrantima: ubile su dvojicu izbeglica, dok je jedna žena nestala. Od kraja marta vojska i policija su na silu vratile u Tursku 250 izbeglica. „Atina odbija da primi njihove zahteve za azil što je u suprotnosti s univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima”, ističu u Ankari.

Ankara i Brisel su u martu 2016. godine postigle dogovor o zajedničkoj borbi protiv najezde izbeglica, najveće u godinama posle Drugog svetskog rata. Turska se obavezala da na svojoj teritoriji zadrži ilegalne migrante koji nemaju pravo na azil, dok je EU zauzvrat obećala da će joj pomoći sa šest milijardi evra. Dogovoreno je takođe da se ožive posustali pristupni pregovori Turske o ulasku u EU i da se pokrene procedura za ukidanje viza za turske državljane.

Turska je dosad uglavnom zaustavila taj migrantski talas na svojoj teritoriji. U Ankari uporno tvrde da EU ne ispunjava svoje obaveze: Brisel je dosad uplatio samo polovinu obećanih sredstava, izostalo je oživljavanje pregovora kao i ukidanje viza za turske državljane. Nedavno je dogovoreno da šefovi diplomatija EU Đuzep Borelj i Turske Čavušoglu pokušaju da pronađu obostrano prihvatljiva rešenja što očevidno neće ići ni lako ni brzo.

Turska više ne zna šta da radi s izbeglicama: u Anadoliji je privremeno utočište našlo skoro četiri miliona beskućnika koji su uglavnom stigli iz Sirije. Inicijativu Ankare da se u pograničnom području susedne zemlje stvori „bezbedna zona” gde bi se vratilo više od milion migranata, u Evropskoj uniji ne prihvataju da finansiraju sve dok se ne nađe političko rešenje desetogodišnje krize u Damasku. Prema okvirnim računicama za to bi trebalo obezbediti 20 milijardi dolara kako bi se podigla naselja, bolnice, škole i drugi objekti koji su neophodni za bitisanje armije beskućnika.