U rano jutro, žuti taksi, jedan od zaštitnik znakova „Velike jabuke“ juri mušterije iz noćne smene i tek pridošle turiste. Pored taksista u razdrndanim četvorotočkašima najvredniji ranoranioci Njujorka su ljudi u fluorescentnim mokrim uniformama sa ogromnim vodenim šmrkovima. Ne obaziru se na slučajne prolaznike, oni doteruju grad za još jedan nezaboravan dan. S vremena na vreme, čuje se neka psovka, al’ u gluvo doba dana to nikoga ne dotiče.
Do devet ujutru njujorške ulice i bulevari izglancani su i spremni za novu invaziju znatiželjnih turista iz celog sveta. Duž najprometnijih bulevara suvenirske radnje su već otvorene a njihovi vlasnici smišljaju poslednje trikove kako da namame radoznale mušterije. Prvim kupcima nude besplatne priveske sa logom Njujorka.
Iz restorana zaudaraju jaki mirisi hrane. Na vratima modnih prodavnica okačeni „neviđeni popusti”. Irski pabovi od jutarnjih sati nude „hepi auer“ za „korona” pivo.
Od Kipa slobode pa do Centralnog parka skoro je nemoguće naći slobodno stolicu u kafeu, restoranu, mesto na klupi u parku ili pored reke Hadson. Empajer stejt bilding ponosno štrči u sredini ostrva, praveći vrtoglavicu svima koji pokušavaju da dosegnu pogledom do njenog poslednjeg, 102. sprata.
Menhetn postaje malen za Njujorčane koji sa otvorenim prezirom gledaju prema nezvanim gostima. Sve je nekako teskobno, neudobno, prljavo i nervira ih. Duge kolone radoznalih turista pretvaraju ostrvo u mravinjak punih pokretnih silueta, zureći gore-dole sa jedinim ciljem - da se slikaju za uspomenu ispred što više poznatih gradskih lokacija.
Mnogima Njujork sa 105 bilionera, na trenutak, postaje ostvarljiv san. Svakom vlasniku male lokalnog bircuza ili trafike sa dvoje zaposlenih, mesto je pored Pete avenije ili Brodveja. Sve im izgleda dostupno i moguće, na dohvat ruke. Ali, penthaus koji je prodat za 238 miliona dolara u 57. ulici, tik pored Centralnog parka, osvešćuje ih u trepaju oku da, ipak, Njujork nije za svakoga. Kao i hiljade zapuštenih beskućnika, duž glavnih ulica i bulevara, moleći ih za jednu četvrtinu dolara.
Čim padne noć Tajms skver se pretvara u kaleidoskop od stotinu boja. Bilbordi preko celih zgrada smeše se svakom prolazniku dok promovišu najnoviji pozorišni komad, stendap komediju, filmski hit, najnagrađivaniji bestseler...
Na kraju dana, umorni od kilometara jurcanja, natovareni jeftinim suvenirima, majicama, kapama, reklamnim brošurama, jednodnevni Njujorčani nestaju u trećerazrednim hotelima i hostelima po ivicama grada.
Od ponoći do zore noćni klubovi nude provod za pamćenje kao u Sinatrinoj himni grada: „Njujork, Njujork”. Među najzauzetijima su dame u priljubljenim haljinama uz telo koje čekaju i nadaju se princu na belom konju i ostanku u najvećoj američkoj metropoli, zauvek.
Ali život je neobjašnjivo čudo. Teško razumljiv i pametnima, najhrabrijima pa i večitim optimistima. Ništa ne traje večno, ni dobra ni loša vremena, kao u memoarima prote Mateje Nenadovića.
Jedan od mojih, večito gladnih i nikada zadovoljnih kapitalističkih gazda, preko noći otpustio je sedam hiljada hranilaca porodica bez reči obrazloženja. Da bi, kako kaže, spasao najsavršeniji sistem u ljudskoj istoriji - kapitalizam.
Silan kao da će živeti večno, kad god bi prošao pored mene ljutito bi dobacio: „Sibirac znaš li ti gde si? Požuri! Amerika ne može da čeka. Amerika mora biti najbolja na svetu”.
Nisam hteo da ga ispravljam da je Sibir daleko od moje male države, na drugom kraju evropskog kontinenta, jer verovatno ne bi ništa promenilo.
Nedelja, proleće 2020 godine. Vreme korone. Nevidljiva i opaka bolest zagospodarila je Njujorkom. Svima. I kao da nas opominje da nije zlato sve što sija.
Prvi put posle više od deset godina nisam poranio u uobičajnu šetnju njujorškim ulicama i bulevarima. Ostao sam u mom sobičku sa upaljenim tranzistorom, knjigom Duška Radovića: „Beograde, dobro jutro” i nekoliko miševa, šuškajući i domunđavajući se ispod toplog motora frižidera.
Menhatn bez prepoznatljivih gužvi, glamura i izobilja, više podseća na filmove apokalipse nego na finansijski centar sveta. Većina stanovnika je u samoizolaciji, karantinu i strahu.
Centralni park se pretvorio u pokretnu bolnicu. Ulice i bulevari opustošile, svetla „potamnela”, bilbordi veći od života „utihnuli”, restorana i barovi zakatančeni. Manje je i šetača pasa. Oni retki, postali su nekako ljubazniji. Jedino su beskućnici ostali isti, mirno sedeći na svojim stalnim adresama deleći poslednju cigaru sa prvim komšijama.
Perači ulica i žuti taksiji su i dalje na svojim radnim mestima ali vise ne zure niti trube na prolaznike.
Nema više nepreglednih kolona oduševljenih turista, dugih limuzina iz kojih izlaze nedodirljivi „tipovi” sa debelim cigarama u ustima, zatamljenim naočarima i pozlaćenim manžetnama na rukavima.
Nema više ni načičkanih dugih redova ispred brodvejskih pozorišta, muzeja, bioskopa, višespratnih tržnih centara sa „neodoljivim” popustima i cenama čarapa većih od nečijih mesečnih plata. Gužvi nema ni ispred noćnih klubova, punih lakih dama, marihuane i divljeg seksa.
Podmukli virus je bez najave stopirao život u „gradu svih gradova“, prestonici sveta i mestu za koje bi neko, do juče dao i poslednju paru da ga poseti pre nego što umre.
Čak i najponosniji stanovnici Velike Jabuke nestali su bez traga.
Da li je kapitalizam na konopcima, oboren na kolena trenutno ili do još gore katastrofe?
„Njujork, Njujork”, kako nostalgično zvuči.
Marko Smiljić, Njujork
