Bli­ski is­tok ni­je usa­mljen re­gi­on sve­ta po to­me ko­li­ko je uhva­ćen u ame­rič­ko-ki­ne­sku kon­fron­ta­ci­ju, ko­ju na­zi­va­ju i „dru­gim hlad­nim ra­tom”.

Do­nald Tramp je po­sle krat­kog pri­mir­ja ob­no­vio op­tu­žbe da je ki­ne­ski re­žim pri­kri­va­njem po­da­ta­ka i ka­šnje­njem u re­a­go­va­nju od­go­vo­ran za ši­re­nje pan­de­mi­je „ki­ne­skog vi­ru­sa”, što Pe­king de­man­tu­je uz­vra­ća­ju­ći tvr­đe­njem da su ame­rič­ki voj­ni­ci do­ne­li vi­rus ko­ro­na u Vu­han to­kom ne­kog ar­mij­skog fe­sti­va­la.

Ki­ne­ska tran­sfor­ma­ci­ja u „ra­di­o­ni­cu sve­ta”, ko­ja je vla­sti­ma omo­gu­ći­la da vi­še od 800 mi­li­o­na lju­di iz­vu­če iz si­ro­ma­štva, svu­da se oce­nju­je kao „eko­nom­sko ču­do”, ali iz­gle­da da do­la­zi vre­me za na­pla­tu mi­li­jar­di do­la­ra pri­ku­plje­nih na jef­ti­noj rad­noj sna­zi.

Vo­đe­ne is­klju­či­vo ide­jom uve­ća­va­nja pro­fi­ta, za­pad­ne kor­po­ra­ci­je su Ki­ne­zi­ma pre­pu­sti­le pro­iz­vod­nju sve­ga i sva­če­ga, pa su go­to­vo u šo­ku utvr­di­le da u vre­me pan­de­mi­je či­ta­va Evrop­ska uni­ja za­vi­si is­klju­či­vo od ki­ne­skog pa­ra­ce­ta­mo­la. Ne­mač­ka je od­mah do­ne­la za­kon ko­ji stran­ci­ma za­bra­nju­je ku­po­vi­nu na­ci­o­nal­ne far­ma­ce­ut­ske in­du­stri­je. Fran­cu­ska na­ja­vlju­je iste me­re. Ja­pan zah­te­va da Ki­na pla­ti od­šte­tu.

Da li je to na­ja­va kra­ja pe­ri­o­da od tri de­ce­ni­je to­kom ko­jeg je ko­mu­ni­stič­ki re­žim uži­vao sve ko­ri­sti i ni­je pla­ćao ce­ne glo­ba­li­za­ci­je? An­ti­ki­ne­sko ras­po­lo­že­nje se u SAD otvo­re­no uve­ća­va upr­kos okon­ča­nju tr­go­vin­skog ra­ta po­čet­kom go­di­ne. Unu­tar EU ra­stu pri­ti­sci da se ona od­u­pre sve ve­ćoj ki­ne­skoj kon­tro­li nad svet­skim tr­ži­štem.

Ki­na je mo­žda iz vre­me­na ko­ro­ne iza­šla kao usa­mlje­ni po­bed­nik, ali stva­ri se me­nja­ju. U vre­me dok azij­ski pri­vred­ni ko­los be­le­ži uspo­ra­va­nje sto­pe ra­sta, svi su iz­gle­di da se za ki­ne­sku ro­bu za­tva­ra­ju po­je­di­na tr­ži­šta. Ra­ste ot­por auto­ri­tar­nom re­ži­mu ko­ji je pan­de­mi­ju ve­što ko­ri­stio za sa­mo­re­kla­mi­ra­nje.

Ja­sno je da su­kob dve vo­de­će eko­nom­ske si­le sve­ta po­pri­ma ozbilj­ne ge­o­po­li­tič­ke, tr­go­vin­ske, pa i voj­ne di­men­zi­je. Pro­me­ne mo­gu da bu­du se­i­zmič­ke, pre­te­ći da Bli­ski is­tok uba­ce u sre­di­šte do­ga­đa­ja ko­ji bi mo­gli da ob­li­ku­ju sud­bi­nu re­gi­o­na u go­di­na­ma, ako ne i de­ce­ni­ja­ma ko­je do­la­ze.

Sem obez­be­đe­nja izra­el­ske si­gur­no­sti i za­šti­te tr­go­vi­ne sa ze­mlja­ma Za­li­va, pre­o­sta­lo je ma­lo fak­to­ra ko­ji prav­da­ju po­sto­ja­nje bez­bed­no­snog ki­šo­bra­na ko­ji je Ame­ri­ka po­sta­vi­la iz­nad re­gi­o­na pe­de­se­tih go­di­na 20. ve­ka.

Ključ­na ame­rič­ka mo­ti­va­ci­ja za za­dr­ža­va­nje glo­bal­nog uti­ca­ja je da Ki­ni ne pre­pu­sti bi­lo ko­ju te­ri­to­ri­ju i da sa­ču­va sta­tus svet­ske su­per­si­le, ko­ji se me­ri ka­ko eko­nom­skom, ta­ko i ide­o­lo­škom su­pre­ma­ci­jom. Ali, pi­ta­nje je ko­li­ko du­go SAD že­le da bu­du „li­der slo­bod­nog sve­ta” i za­štit­nik li­be­ral­nog po­ret­ka uko­li­ko ta ce­na ne­ma po­dr­šku ame­rič­kih bi­ra­ča u post­pan­de­mij­skom si­ste­mu ko­ji ka­rak­te­ri­še rast na­ci­o­na­li­zma i dr­žav­nog pro­tek­ci­o­ni­zma, opa­da­nje glo­ba­li­za­ci­je i sla­blje­nje mul­ti­na­ci­o­nal­nih in­sti­tu­ci­ja.

Va­šing­ton je već do­pu­stio Mo­skvi da od 2015. oja­ča svoj uti­caj na Bli­skom is­to­ku i fak­tič­ki je od­u­stao od po­sre­do­va­nja u izra­el­sko-pa­le­stin­skom kon­flik­tu ta­ko što je Tram­po­vim „po­slom ve­ka” uči­nio sve mo­gu­će ustup­ke Izra­e­lu pret­po­sta­vlja­ju­ći da ima do­volj­no na­iv­nih ko­ji će po­ve­ro­va­ti da je to ne­ki mi­rov­ni plan. SAD su se­bi obez­be­di­le ener­get­sku sa­mo­do­volj­nost, što ta­ko­đe sma­nju­je nji­hov in­te­res za Bli­ski is­tok.

Ki­ni je, me­đu­tim, taj re­gi­on od vi­tal­nog zna­ča­ja kao glav­ni iz­vor ener­gi­je. Šest od de­set naj­ve­ćih ki­ne­skih naft­nih snab­de­va­ča je sa Bli­skog is­to­ka, sa Sa­u­dij­skom Ara­bi­jom na pr­vom me­stu. Pe­king je u okvi­ri­ma in­ve­sti­ci­o­nog pro­jek­ta „Po­jas i put” Ara­pi­ma na­me­nio 1.000 mi­li­jar­di do­la­ra za fi­nan­si­ra­nje pu­te­va, lu­ka ili elek­tra­na.

Ki­ne­zi već gra­de lu­ke u Izra­e­lu, in­ve­sti­ra­li su u pe­tro­he­mij­ski kom­pleks u Sa­u­dij­skoj Ara­bi­ji, uklju­ču­ju­ći ve­li­ku ra­fi­ne­ri­ju u Jan­buu. Ki­ne­ske kom­pa­ni­je an­ga­žo­va­ne su na pro­jek­tu grad­nje in­du­strij­ske zo­ne oko Su­ec­kog ka­na­la. Ni­je za­ne­mar­lji­va ni tr­ka s Ame­ri­kom oko pro­da­je oruž­ja.

Pi­ta­nje ko­je će ve­ro­vat­no do­mi­ni­ra­ti na­red­nih go­di­na je­ste ko­li­ko du­go će Ki­ni bi­ti do­pu­šte­no da opro­ba­va svo­je eko­nom­ske mi­ši­će po Bli­skom is­to­ku, ko­ji je i da­lje pod ki­šo­bra­nom SAD.

Ten­zi­je u re­gi­o­nu – po­put Per­sij­skog za­li­va ili dru­gih ne­u­ral­gič­nih ta­ča­ka – ne­će po­pu­sti­ti u do­gled­no vre­me, čak su i ve­ći iz­gle­di za to da će se uve­ća­va­ti ši­rom tog pod­ruč­ja na ko­jem ži­vi 411 mi­li­o­na lju­di.

Jed­no je iz­ve­sno: ame­rič­ko-ki­ne­ska ten­zi­ja oja­ča­će bli­sko­i­stoč­ne auto­kra­te, po­put sa­u­dij­skog pre­sto­lo­na­sled­ni­ka Mu­ha­me­da bin Sal­ma­na, ko­ji je to­kom po­se­te Pe­kin­gu 2019. sklo­pio vi­še lu­kra­tiv­nih po­slo­va.

Ame­rič­ki uti­caj na Bli­skom is­to­ku je u opa­da­nju. Arap­ski re­ži­mi simp­to­ma­tič­no ću­te dok Ki­na dva mi­li­o­na mu­sli­man­skih Uj­gu­ra dr­ži po lo­go­ri­ma „za pre­va­spi­ta­va­nje”. Ki­ne­zi su mo­žda u la­koj pred­no­sti, ali to je lo­ša vest: Bli­skom is­to­ku je neo­p­hod­no da ras­kr­sti s auto­ri­tar­nim vla­sti­ma, a šan­se da se to do­go­di usred ame­rič­ko-ki­ne­skog klin­ča ni­su ni­ka­kve, po­što ni Do­nald Tramp ni Si Đin­ping ni­su za­in­te­re­so­va­ni za ši­re­nje de­mo­kra­ti­je.