Između crno-belih dirki električnog klavira Vasila Hadžimanova nalazi se uzbudljiv muzički džez univerzum, isprepletan sa drugim žanrovima i balkanskim etno-motivima. Sa „Vasil Hadžimanov bendom” od 2001. naš sagovornik je objavio sedam albuma, poslednji je „Lines in Sand”, a njegov poseban zvučni jezik je pronašao publiku koja ga razume širom sveta.

O tome svedoči i podatak da je Vasil Hadžimanov dobitnik nagrade za najboljeg džez pijanistu na električnom klaviru, u svetskoj konkurenciji albuma, u okviru 41. tradicionalnih nagrada Džez stanice (Annual Jazz Station Awards), a u kategoriji najbolje džez grupe „Vasil Hadžimanov bend” zauzeo je drugo mesto. Među ostalim dobitnicima nalaze se vrhunski džez umetnici poput Rona Kartera, Marka Koplanda, Čik Korije, Rendi Brekera, Dejvida Libmana i mnogih drugih. Iza ovog priznanja stoji Arnaldo Desouteiro, džez novinar, producent, istoričar i predavač, koji je producent više od 830 džez kompozicija.

Priznanje je stiglo pre pandemije, a onda je usledila pauza zbog već dobro poznatih okolnosti.

– Svi jedva čekamo da počnemo da sviramo. Evo, već 25. juna ponovo nastupamo na Letnjoj sceni Bitefa. Biće to naš povrtatak u muzički život – kaže za „Politiku“ Hadžimanov koji  je studije završio na Berkliju u Bostonu, a potom proveo godinu dana u Njujorku. Kao student je nastupao sa grupom „Sveti”, sa Markom Đorđevićem i Batom Andonovim. Sa Paskal Bokarovim afro-pop bendom bio je na turneji po Americi. U Njujorku je sarađivao sa muzičarima poput Dejvida Gilmora i Kris Čika. Po povratku u Srbiju 1997. osniva „Vasil Hadžimanov bend”. Nastupa i sa drugim grupama kao što su „Darkvud Dab”, „Bace Quartet”, Trio „Sveti” i Vasil Hadžimanov pijano trio. Autor je muzike za film „Kad porastem biću kengur” i za TV serije „Košarkaši” i „Otvorena vrata”.

O pomenutom priznanju i uopšte nagradama kaže:

– U čemu je poenta ove nagrade? Članovi Vasil Hadžimanov benda i ja živimo ovde, a zahvaljujući muzici i našem izdavaču u Njujorku za nas se ipak čulo u svetu. Dobili smo gotovo sto recenzija za poslednja dva albuma, našli smo se na ovakvoj listi sada kao i na listi časopisa „Down Beat” među najboljim džez albumima za 2016. Svako priznanje, pohvala ili konstruktivna kritika pomaže da proveriš da li si na pravom putu. Ova nagrada sigurno postavlja stvari na svoje mesto, a godi i prija kad dolazi od samog vrha svetskih muzičkih kritičara i stručnjaka.

Odrasli ste u muzičkoj porodici, ali to ništa ne bi značilo da niste sami krenuli u „borbu” za svoje mesto pod suncem. Kako biste opisali godine učenja, a potom i stvarni izlazak na scenu u Njujorku?

Tih pet godina studiranja i rada u Americi su dragoceno iskustvo koje je ostavilo dubok trag do danas. Od školskog programa na Berkliju do mnogobrojnih nastupa sa najrazličitijim svetskim muzičarima širom Amerike. Bitan segment mog sazrevanja je aktivnost u grupi „Sveti” sa Batom Andonovim i Markom Đorđevićem gde sam prvi put iskusio kako izgleda kombinovati balkansku muziku i džez na najautentičniji način. Dragoceno je bilo i iskustvo sviranja sa velikanima džez scene poput Dejvida Binija, Met Gerisona, Antonija Sančeza i drugih.

Čarls Simić, pesnik, rekao je jednom prilikom da je zahvaljujući džezu postao Amerikanac. Vama se to nije dogodilo i doneli ste odluku da se vratite u Beograd, zašto?

Nikad nisam zažalio iako je bilo razloga za to, naravno. To je stvar srca i opet bih učinio isto. Uostalom kad ovako percepiraš muziku nije važno u kom gradu živiš. Tvoj je ceo univerzum.

Kažu da je Kit Džeret na čuvenom koncertu u Kelnu 1975. svirao umoran, bio nezadovoljan  klavirom, hteo da otkaže nastup, a onda napravio čudo. Nije stvar u idealnom. Reklo bi se da rado prihvatate izazove, ne radite samo sa svojim bendom, već i sa drugim umetnicima. Da li biste i po čemu izdvojili neku od tih saradnji?

Moja sreća je da sam ceo život u 99 odsto slučajeva radio isključivo sa ljudima sa kojima sam želeo, jer sam smatrao da na isti način tretiraju muziku kao takvu. Uslov je uvek bio isti, tražila se visoka kreativnost, hrabrost i ljubav prema muzici. Ostali parametri kao što su novac, klikovi ili nešto slično nisu nikad bili presudni. Od mnogobrojnih mogu izdvojiti neka imena kao što su: Toni Kitanovski, Dušan Jevtović, Marko Đorđević, Bojan Z., Matija Dedić, Jovan Pavlović, Teodosi Spasov, Aleksandar Petrov, Martin Đakonovski, Alek Sekulovski i naravno svi članovi VH benda kao i svi članovi moje familije.

Sa „Darkvud Dabom” ste nastupali na zadovoljstvo publike, a pridružila vam se i vaša tetka Bisera Veletanlić u toj alhemiji. Da li će biti sličnih projekata i o čemu muzički razmišljate u ovom periodu?

Kad je reč o elektronskoj muzici, trenutno kuvamo nešto sa Markom Nastićem. Prošle godine sam snimio dva sjajna albuma, duo sa gitaristom Dušanom Jevtovićem i klavirski trio sa Martinom Đakonovskim i Alekom Sekulovskim. Sprema se i novi VHB album, završio sam muziku za dve interesantne serije „Dug moru” i „Kalup” i snimio jedan album eksperimentalne muzike na kome sviraju Aleksandar Petrov, Leo Đenoveze i Oliver Josifovski.

Za vaš instrumental „Ohrid” deo publike je komentarisao da slušati ovu numeru znači ići na posebno metafizičko putovanje. U kom raspoloženju je nastalo ovo delo?

„Ohrid” je najbliži tome da bude uvršćen u kategorizaciju hit pesme u mom celokupnom opusu. Davno je nastala ova numera, tokom mog boravka u Americi. Jednostavno se desila. Kad je reč o filmskoj muzici rado se upuštam i u te avanture u kojima imam prostora za kreativnost i slobodu. Najbitnije je da se dobro razumeš sa rediteljem i produkcijom.

Vaša kćerka takođe ima izuzetan dar za muziku, kakvu joj budućnost želite i gde i u kom stilu je vidite, ali i sebe u godinama koje dolaze?

Nije važno gde je ja vidim, već gde se ona sama vidi, a ona se sa svojih 19 godina pronašla u operskoj muzici i to želi da studira. Igrala je sjajno već treću sezonu mjuzikla „Fantom iz opere”, a i nastaviće posle ove prinudne pauze,  u Pozorištu na Terazijama, i to glavnu ulogu, što dokazuje koliku ljubav i potencijal ima za ovu profesiju. Želim joj da ostvari sve svoje snove. Kad je reč o meni nameravam da nastavim da delam kao i do sada i nadam se novim muzičkim izazovima i avanturama.