Dve stvari su neodoljive u operi „Don Đovani”: večna svežina Mocartove muzike i sam lik Don Đovanija koji se svake godine i u svim vremenima rađa, pa sigurno i dan-danas. Ovako za „Politiku” priča Sava Vemić, nagrađivani operski pevač sa zavidnom svetskom karijerom koji je svakako „ušao” u ulogu sluge Leporela u operi „Don Đovani” sa kojom je trebalo da se predstavi publici u Madlenijanumu 13. marta, ali koja je zbog već poznatih okolnosti otkazana. Reč je o uspešnoj koprodukciji Narodnog pozorišta u Beogradu i ove ugledne zemunske kuće kulture.

Priča o „Don Đovaniju” uvlači gledaoca u svoju mrežu intriga, zavisti, ljubomore, moralnih načela. Šta je to u ovoj operi u dva čina tako neodoljivo?

– Muzika genijalnog Mocarta ima upravo tu neophodnu svežinu i „kiseonik” od koje lik Don Đovanija zapravo živi. Đovanijeva neodoljivost i večno postojanje ne bi bilo moguće da se isto tako večno ne rađaju i svi drugi likovi Mocartove opere: Leporelo, Dona Elvira, Dona Ana, Don Otavio, Cerlina, Mazeto i Komendatore – kaže Sava Vemić.

Koliko i kako psihološki profil sluge Leporela odgovara vremenu našeg življenja? Ko je on danas, odnosno šta je u centru pažnje Vemićevog scenskog čitanja ovog Mocartovog junaka?

– Leporelo je glavni sekretar vlasnika ili direktora firme koji svojevoljno prihvata da obavlja i one neočekivane poslove koji mu „ugovorom o radu” nisu predviđene. Siguran sam da je i danas Leporelo jednako živ kao i Đovani, ako ne i življi. Kako je meni ovo „prvo čitanje” Leporela, prvi ga put izvodim u celini na sceni, usredsredio sam se na suvi tekst i Leporelove rečenice koje uglavnom nose podtekst bezazlene ironije prema njegovom šefu gospodinu Đovaniju. Leporelo se čak u nekim momentima usudi i da osudi Đovanija za neke od njegovih postupaka i poželi da ostavi taj posao, ali njegova odlučnost ne traje dugo i brzo je smekša Đovanijeva „povišica plate”. Opet Leporelu suštinski prija i odgovara Đovanijevo društvo, jer svaki Leporelo „kada poraste želeo bi da postane bar za trenutak” Don Đovani. Leporelo to ni ne krije – kaže naš sagovornik.

Opera „Don Đovani” koja ima i zanimljiv podnaslov „Kažnjeni razvratnik” jedinstvena je mešavina komičnog i tragičnog. Koliko je delikatno ove nijanse izneti na sceni, odgovorio nam je Vemić:

– „Kažnjeni razvratnik” je zaista dosta dobar podnaslov, ali naravno skovan očigledno od svih „nas” koji nismo kao „on”.

On je toliko uveren i nepokolebljiv u svojoj ideji prema ženskom polu („chi a una sola è fedele verso l’altra è crudele” – „ko je samo jednoj veran prema drugoj je neveran”) i do kraja brani to svoje uverenje i ne kaje se za svoje postupke ni pred moralnom silom, duhom Komendatorea, koja se pojavljuje kao sudija koji ga kažnjava i uništava.

Sava Vemić svoj operski debi upravo je imao na sceni Madlenijanuma kao Sarastro u operi „Čarobna frula”. Osam godina je proletelo od njegovog operskog debija u Madlenijanumu kada je bio tek student prve godine solo pevanja pri Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. U međuvremenu se dogodilo dosta zanimljivih novih opersko-pevačkih iskustava, živeo je u Njujorku tri godine gde se usavršavao u operskom studiju Metropoliten opere i debitovao tamo kao i u Karnegi holu nekoliko puta. Pevao je Sarastra u Tokiju, Gremina na Havajima, Ulmanovu ulogu Smrti je otpevao u Sevilji i nastupao kao gost u Pariskoj operi.

– Žedan sam novih uloga, želim da proširim svoj repertoar i zbog toga me debi u ulozi Leporela raduje. Nadam se samo da ova pauza u pozorišptima, nastala oko drame zbog pandemije, neće još dugo potrajati – kaže.

Savu Vemića čekaju još brojni operski izazovi, a evo i koji, naravno ukoliko novonastala situacija to dozvoli:

– Dve nove uloge u Operi Pariza kojoj se vraćam u operama Adrijana Lekuvrer i Rigoleto. Naredne godine sam u Minhenu – Gertnerplacteatru u novim i „starim” zanimljivim ulogama. Radiću i sa Bostonskim simfonijskim orkestrom u Bostonu i Njujorku gde ćemo izvesti Šostakovičevu operu „Lejdi Magbet” koju će snimiti i nemačka diskografska kuća Deutschegrampohon.