utorak, 11.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 11.06.2020. u 20:00 Biljana Lijeskić
INTERVJU: DUŠKA DRAGIČEVIĆ, primabalerina i pedagog

Imam želju da stvorim čarobni štapić protiv nekulture

Veliki rad treba nagraditi, zvezde se moraju izdvojiti. Novčane nagrade, kao i rešavanje stambenog prostora privuklo bi i podstaklo igrače
Душка Драгичевић са Татјаном Татић и Игором Пастором (Фото: лична архива)

Imala sam veliku sreću i dobro oko da prepoznam dar i danas sa ponosom stojim iza mladih zvezda Narodnog pozorišta Bojane Žegarac, Tatjane Tatić i Igora Pastora, kaže Duška Dragičević, primabalerina koja je posle dugogodišnje uspešne karijere u prestoničkom nacionalnom teatru ostala u svetu baleta, pružajući svoje znanje mladima kao solistički pedagog. Upravo njenu kreativnost i umetničku stvaralačku nit prepoznajemo u nastupima nove generaciji igrača u Narodnom pozorištu.

Duška Dragičević sticala je umetničko obrazovanje u Moskvi, u baletskoj školi pri Boljšoj teatru od 12. do 18. godine (1976–1982) , u klasi Natalije Zolotove, kao prvi stranac, i do danas jedini, koji je to ostvario. Zvanje prvakinje Beogradskog baleta dobija 1991. i od tada tokom dve i po decenije aktivne igračke karijere nizale su se njene nesvakidašnje, antologijske uloge u predstavama kao što su: „Labudovo jezero”, „Kopelija”, „Don Kihot”, „Žizela”, „Per Gint”, „Romeo i Julija”, „Karmen” itd. Počev od Dimitrija Parlića koji je primetio njen talenat, mnogi koreografi su njoj u čast postavili poznate balete poput Ditmara Sajferta, Vladimira Logunova, Krunislava Simića.

Mnoga priznanja između ostalih i nagrada za životno delo UBUS-a, ali i za celokupni opus koji je dobila od nacionalnog teatra, dodeljena su joj kao primabalerini. Velike projekte uradila je i u inostranstvu na manifestacijama kao što su Ekspo ’92 – Sevilja, Festival u Bejrutu, potom u Kini, Kipru, Sardiniji, Moskvi (Teatar „Na Taganke”), Mađarskoj, na Bijenalu u Sloveniji, Makedoniji, uprkos svim teškoćama koje su nosile devedesete godine prošlog veka. Rođena je u porodici baletskih umetnika, mlađa sestra Mila takođe je primabalerina.

– Moja pedagoška karijera usledila je kao potreba da prenesem svoje umeće i dugogodišnje iskustvo generaciji koja dolazi. Ogromnu odgovornost sada osećam u radu sa njima, vodim računa da budu dobro psihofizički, da rešavaju sve probleme unutar našeg zajedničkog rada u sali i kreiranju svojih uloga. Sve sumnje u sebe, projekat i sve što ih tišti u procesu sazrevanja jedne uloge moraju rešiti daleko od očiju javnosti. Posle toga umetnik na scenu stupa sam, miran i sa punom samouverenošću. U nizu godina, koliko ih pratim, došli smo u poziciju da mogu da se osećam mirno dok ih gledam, baš kao publika. To je najveći poklon za pedagoga. Postali su umetnici u punom smislu te reči – kaže Duška Dragičević

Postoje mnogi snimci koji svedoče o vašem bogatom igračkom opusu. Kako sa sadašnjim životnim iskustvom doživljavate sve te role, da li ih ocenjujete ponovo?

Prvačke uloge sam počela da igram ne dugo posle školovanja u Moskvi. Prvi koji mi je ukazao poverenje bio je naš veliki koreograf Dimitrije Parlić (igrala sam Biljanu u „Ohridskoj legendi”). Nadalje uz ceo klasičan repertoar, moj životni put je u najvećoj meri obeležen sa našom velikom primabalerinom i koreografom Lidijom Pilipenko, sa kojom sam ostvarila meni životno najznačajnija dela poput baletskog spektakla „Samson i Dalila” ili „Dame s kamelijama”, a posebna je bila uloga Nadežde fon Mek u njenoj predstavi „Pesnik Čajkovski”. To je bilo vreme euforije stvaralaštva, tako da te godine, devedesete, teške po našu zemlju u stvari pamtim kao najkreativnije, jer kao i sada u vreme epidemije kovida 19 ljudi su se okretali dobroti, lepoti i umetnosti. Dodala bih da mi nije bilo teško da odem sa scene, to je ciklus koji se prirodno završio, umetnik nikada ne ostaje uskraćen za smisao, on ga nosi doživotno!

Kakav odnos imate danas prema nacionalnom teatru, šta bi trebalo menjati u njegovom funkcionisanju? U jednom intervjuu ste rekli da ovu instituciju drže umetnici, a ne direktori ili upravnici?

Moj odnos prema Narodnom pozorištu u kome sam već 38 godina je apsolutno nepromenjen. Za mene je to sveto mesto, izvor neiscrpne energije i zahvalnosti životu što sam deo te velike mašinerije, koja svakom biću koje želi duhovno da se razvija, nudi bezbroj mogućnosti samonadahnuća. Umetnik je jedini bitan, međutim on ne može i ne sme biti sam. Umetnici se moraju gajiti i prepoznati vrlo rano. Suština njihovog trajanja je u bezrezervnom poštovanju rukovodstva, a pre svega naše države. Tu nailazimo na začuđujuće praznine u poznavanju naše branše, koja je nesluhom i nepoznavanjem materije dovedena do tačke izumiranja. Nameće se pitanje kako je moguće da u najvećoj instituciji u regionu postoji tako dugo nerazrešen problem beneficiranog radnog staža i zapošljavanja mladih. Siromašno je društvo u kom se u 21. veku i dalje mora objašnjavati taj problem. Ako želimo bolje i kvalitetnije društvo, moramo poći od činjenice da veliki rad treba nagraditi, zvezde se moraju izdvojiti. Novčane nagrade, kao i rešavanje stambenog prostora privuklo bi i podstaklo igrače. Višedecenijska borba svih nas da ta umetnost opstane, ometana je ponekad sramnim izjavama beznačajnih pojedinaca, kojima društvo dozvoljava da se njihov glas čuje bez obzira na njihovu umetničku nekompetentnost, dok mi i dalje iz večeri u veče prisustvujemo stajaćim ovacijama.

Nedavno vas je u jednom intervjuu pomenula Merima Isaković. Koliko su vam važna prijateljstva sa umetničkim svetom?

Veći deo mojih dragocenih prijatelja, koji su mi i dalje važni, su nažalost rasuti po svetu, a Merimino i moje prijateljstvo traje 30 godina i pobija izreku koja glasi „daleko od očiju, daleko od srca”.

Kakve ciljeve danas sebi postavljate?

Imam želju da stvorim čaroban štapić protiv nekulture, štapić uređenog društva, čistih ulica, nasmejanih ljudi, lepe nove opere, da se naš Beograd i Srbija okrenu energiji kvalitetnih, obrazovanih i kulturnih ljudi, da se uhvate za tu slamku spasa i da se ova generacija ne ućuti i dopusti da sve naše bezrezervno davanje ovoj zemlji naših predaka i tradicije ode u besmisao i nepovrat. Cilj Duške kao pedagoga je da potrčim i zagrlim svoje kolege bez distance i da se što pre digne zavesa Narodnog pozorišta. A cilj Duške kao mame, koja je odgajila dva divna deteta Katarinu i Alekseja, je da digne na noge svog najmlađeg sina Andreja, kako bi postao plemenit i pošten čovek!

Komentari4
31275
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Bane
Ah, Duška... Prelepa žena. Bio sam potajno zaljubljen u nju dok sam radio u narodnom pozorištu devedesetih godina...
geras
nagrade, stanovi, zaboravili ste nacionalnu penziju i to od odma' . umetnici su to .
Миодраг Стојковић
Племенита жеља , само кад би се и помоћу ч аробног штапића остварила, питање би било опет , дали су награђени прави. У нашем друштву се више цени висина образовања неголи само дело. Док то не буде усаглашено , ни штапић неће помоћи.
Ratko
Znači šta će nam škola! Samo se vrti!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja